Nastanak Ugovora u pravu Engleske – Pravni okvir
Nakon početne diskusije o važnosti engleskog ugovornog prava u međunarodnim transakcijama https://www.akt.rs/en/publication/english-contract-law-and-its-importance-for-international-commercial-transactions ovaj AKT članak će obraditi početnu temu – nastanak ugovora.
Cilj je da se predstavi opšti Pravni okvir za ključne uslove nastanka ugovora i da se obrazloži ukratko svaki od njih – sporazum, namera i usklađenost sa zahtevima forme. Ovaj tekst se odnosi na jedan od ključnih specifičnosti ugovornog prava Engleske – nastanak i tipovi ugovora.
Pravila nastanka ugovora u engleskom pravu su generična u pogledu primene na ugovorne strane poslovne subjekte, poslovne subjekte sa fizičkim licima i između fizičkih lica. Ova pravila su uglvanom formulisana putem sudske prakse common law.
Uopšteno, da bi nastali pravno važeći ugovori u engleskom pravu, treba da budu ispunjeni kumulativni uslovi:
– Dovoljno određeni i potpuni sporazum ugovornih strana u pogledu sadržine;
– Konsideracija – ekvivalentnost davanja (consideration) u okviru sporazuma, osim ako je ugovor u formi povelje;
– Namera strana da stvore pravni dnos;
– Usklađenost sa fomralnim zahtevima koje nameće legislative.
Ono što sledi su određene napomene u pogledu ovih uslova iz komercijalne perspektive.
Dovoljno određen i potpun sporazum
Sporazum u bilateralnim ugovorima je tradicionalno vezan za postojanje ponude jedne strane, koja se podudara sa identičnim prihvatom druge strane, iako ovde postoje stepen fleksibilnosti sudova Engleske, čak iako ponuda i prihvat ne mogu biti jasno identifikovani. U takvom slučaju, naročito u sferi privrede, potpisivanje ugovora sa određenim uslova je dovoljno.
Tokom pregovora, međutim, važno je da istaći da se činjenje protiv-ponude shvata kao gašenje inicijalne ponude jedne strane, tako da ta ponuda ne može više biti prihvaćena.
Ponude se mogu povući u svakom trenutku pre prihvata (osim u slučaju da je druga strana ponudila neku opciju da data ponuda i dalje može važiti) ili mogu prestati da važe pod uslovima predviđenim samom inicijalnom ponudom.
U svakom slučaju prihvat ponude i povlačenje ponude treba da budu dostavljeni drugoj strani, da bi se smatralo da je ta strana primila obaveštenje o tome.
Ova pravila se primenjuju i na moderna sredstva komunikacije (email), iako može postojati stepen nesigurnosti u pogledu pitanja kada se smatra da je druga strana “primila” email.
Na kraju, nije sva korespodencija koja podseća na ponudu u pravnom smislu okarakterisane kao ponude u engleskom pravu.
Najvažnije, izlaganje robe za prodaju, oglasi za prodaju robe i pozivi na ponudu su shvaćeni kao pozivi da pregovore u zaključenju ugovora, a ne poziv da se zaključi sam ugovor.
Namera da se uspostavi pravni odnosi
Da bi nastao ugovor, ugovorne strane treba da imaju nameru stvaranja pravnih obaveza. Ova namera služi kao filter između onih sporazuma za koje se planira da budu pravno (prinudno) sprovodivi i onih koji imaju socijalni kontekst ili tzv. “džentlmenski sporazumi”.
Okolnosti pod kojima ugovor nastaje svakako može uticati na tumačenje ove namere, ali postoji oboriva pretpostavka u engleskom pravu da ova namera (pravnog obavezivanja) ne postoji u ugovorima u porodičnom/društvenom kontekstu i ista takva oboriva pretpostavka da namera obavezivanja postoji u sferi privrede.
Takođe treba imati u vidu da u privrednom pravu, svaka diskusija i čak i nacrt ugovora, u kom je napomenuto izričito “subject to contract” nije pravno obavezujući, s ozbirom da takva napomena negira nameru pravnog obavezivanja sve dok ugovor ne bude zaključen.
Slično, dok sve ugovorne strane ne potpišu ugovor (ako je predviđen da to bude pisan ugovor), načelno se smatra da namera pravnog obavezivanja ne postoji.
Usklađenost sa formalnim uslovima
Opšte pravilo je da ugovori mogu biti zaključeni u svakoj formi – pisanoj, usmenoj ili putem ponašanja (uključujući njihove kombinacije) i da takođe mogu biti promenjeni u svakoj formi, bez obzira kako su ugovori inicijalno nastali.
Međutim, od ovog pravila postoje važni izuzeci.
Neki su uvedeni propisima, kao što je to slučaj kod ugovora o prodaji ili raspolaganju drugih prava u vezi sa zemljom ili kod ugovora o garanciji (kod ovih ugovora se traži da butu u pisanoj formi sa potpisima ugovornih strana).
Neki izuzeci su, međutim, uvedeni putem common law.
Nedavni primer je odluka Vrhovnog suda koja se ticala ugovora, gde su ugovorne strane izričito predvidele odredbu da se ugovor može promeniti samo u pisanoj formi (tzv. klauzula “no oral modification”), opšti princip slobode forme se derogira i svaka izmena mora biti u pisanoj formi, kako su to strane ugovorile.
Naredni članci će obrađivati temu kontroverzne teorije consideration u engleskom pravu.
Autor: Velimir Zivkovic