Opšte je poznato da obavljanje delatnosti u medicinskoj struci zahteva visok nivo profesionalnosti i stručnosti. Ipak, lekarske greške su česta pojava u medicinskoj struci. Odgovornost za te greške pored samog lekara ili drugog medicinskog radnika (koja može biti i građanska i krivična) može snositi i zdravstvena ustanova u kojoj je on zaposlen (isključivo građanska odgovornost).
Ukoliko se na konkretan slučaj odgovornosti za lekarsku grešku primenjuju pravila ugovorne odgovornosti, za štetu ćeodgovarati ugovarač koji se obavezao na pružanje zdravstvene usluge.To može biti zdravstvena ustanova ili lice koje obavlja privatnu medicinsku praksu. Ova lica odgovaraju za svoje zaposlene po osnovu ugovora o radu i za svoje pomoćnike – lica koja su angažovana po osnovuugovora.Odgovornost zdravstvene ustanove se vezuje za odgovorno postupanje njenih zaposlenih. Naime, zdravstvena ustanova kao poslodavac je posredno odgovorna za učinjene radnje i propuste zaposlenog u toku radnog odnosa, u periodu kada je na poslu, kada radi ono zbog čega je zaposlen i što je usko povezano sa njegovim radnim mestom.
Važno je naglasiti da se lekari ne nalaze u posebnom pravnom režimu u pogledu uređenja radnog odnosa, pa je samim tim Zakon o radu, direktno primenjiv. Međutim, treba imati u vidu da Zakon o radu kao lexspecialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), sadrži svega jedan član posvećen navedenom pitanju i da se stoga postojanje odgovornosti poslodavca za štetu pre svega utvrđuje u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. U tom smislu, na osnovu odredbi ZOO za greške lekara mogu odgovarati sami lekari i drugi zdravstveni radnici, ali i medicinska ustanova u kojoj su zaposleni.
Na osnovu odredaba ZOO za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Oštećenik ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao namerno.
Za razliku od lekara i drugih zdravstvenih radnika koji po osnovu krivice odgovaraju za vlastite propuste kojima su drugom pričinili štetu (ili krivično delo), zdravstvena ustanova, kao pravno lice, odgovara za štetu koju je njen zaposleni nepravilnim radom prouzrokovao trećem. Dakle, poslodavac odgovara za pretpostavljenu profesionalnu krivicu zaposlenog, tako da može da se oslobodi odgovornosti samo ako dokaže da se zaposleni koji je pričinio štetu ponašao kako je trebalo.
Poslodavac se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije pogrešio u izboru zaposlenog, u nadzoru nad njim, u davanju instrukcija ili u organizovanju posla. Jednom rečju, poslodavac snosi rizik za postupke svojih zaposlenih u funkciji rada. Specifična je situacija ukoliko su istovremeno tuženi i lekar i zdravstvena ustanova. Ukoliko su zajedno tuženi, oni imaju položaj tzv. prostih suparničara.
Važno je napomenuti da zdravstvena ustanova, pod određenim uslovima, ima pravo regresa od štetnika. Ovo pravo nastaje ukoliko je zaposleni postupao namerno ili sa krajnjom nepažnjom. ZOO predviđa i rok zastarelosti koji iznosi 6 meseci od dana isplaćene naknade štete.