U svakodnevnom poslovanju informacije koje se razmenjuju između poslodavaca i zaposlenih često zahtevaju pozornost od obe strane. Međutim, kako su poslodavci ti koji imaju potrebu da zaštite informacije koje se odnose na poslovanje od svojih zaposlenih, Zakon o poslovnoj tajni predvideo je koje su to sve informacije koje imaju značaj i kao takve zahtevaju da budu zakonom zaštićene.

Naime, poslovnom tajnom smatraju se informacije koje ispunjavaju sledeće uslove:

1) predstavljaju tajnu jer nisu u celini ili u pogledu strukture i skupa njihovih sastavnih delova opšte poznate ili lako dostupne licima koja u okviru svojih aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt sa takvom vrstom informacija;
2) imaju komercijalnu vrednost jer predstavljaju tajnu;
3) lice koje ih zakonito kontroliše je u datim okolnostima preduzelo razumne mere kako bi sačuvalo njihovu tajnost.

U skladu sa ovakvom definicijom, poslovna tajna jeste svaka informacija koja ima komercijalni značaj i čije uništenje ili odavanje bi moglo naneti štetu poslodavcu. Stoga je opravdano očekivati da će poslodavac nastojati da je pravno zaštiti, preduzimanjem adekvatnih mera, među kojima se posebno izdvaja ugovor o poverljivosti tzv. Non-Disclosure Agreement – NDA.

Ovim ugovorom neophodno je da se jasno utvrdi definicija poverljive informacije kojom se razgraničava koji su to aspekti poslovanja koji moraju ostati unutar poslodavca i čije otkrivanje trećim licima može biti kažnjeno. Osim posebnim ugovorom, poverljivost informacija može biti zaštićena i odredbom ugovora o radu, što predstavlja slabiji vid zaštite za poslodavca. Razlog tome jeste potreba poslodavca da detaljno predvidi sve slučajeve povrede poverljivosti i obezbedi maksimalnu zaštitu svog poslovanja posebnim ugovorom, jer materija sama po sebi može biti preobimna za jednu odredbu ugovora o radu.

Posebno je važno da poslodavci kod kojih postoji mogućnost da zaposleni stekne posebna saznanja, zaštite svoju intelektualnu svojinu poput – razvijenih patenata, autorskih dela, žigova i drugih prava intelektualne svojine koja se ne prenose na zaposlene, bez obzira na to što su zaposlenima otkrivena ili data na korišćenje tokom rada kod poslodavca. Takođe, intelektualna svojina koju zaposleni stvori u toku trajanja radnog odnosa prenosi se na poslodavca i od samog njenog nastanka predstavlja svojinu poslodavca, a ne svojinu zaposlenog.

U slučaju povrede poslovne tajne poslodavac u skladu sa posebnim Zakonom o poslovnoj tajni može zahtevati:

1) utvrđivanje povrede;
2) prestanak povrede, ili u zavisnosti od slučaja, zabranu korišćenja ili otkrivanja poslovne tajne;
3) zabranu proizvodnje, nuđenja, stavljanja u promet ili korišćenja robe kojom je izvršena povreda;
4) određivanje odgovarajućih mera koje se odnose na robu kojom je izvršena povreda;
5) uništenje u celini ili delimično dokumenata, predmeta, materijala, supstanci ili elektronskih dokumenata koji sadrže poslovnu tajnu ili koji sami predstavljaju poslovnu tajnu.

Takođe, važno je istaći da se zaštita poslovne tajne često obezbeđuje i posredstvom unošenja klauzule zabrane konkurencije u ugovor o radu, međutim i pored toga savet je poslodavcima da optiraju za poseban ugovor o poverljivosti, kao većoj garanciji za zaštitu informacija od značaja za poslovanje.