Patenti u oblasti samostalnog upravljanja vozilima

EPO – Evropski patentni zavod je u novembru 2018. godine objavio studiju o sistemima za samostalno upravljanje vozilima (self driving vehicles – SDV).

Studija pokazuje da postoji povećani trend ulaganja u ovu oblast i veliki broj patentnih prijava u poslednje vreme. Naime, vozila sa ovakvim sistemima se očekuju na tržištu od 2025. godine.

Proizvođači automobila se na ovaj način povezuju sa naprednim tehnologijama poput veštačke inteligencije, wireless načinu komunikacije, softverskim rešenjima.

U poslednjih 10 godina je podneto 18.000 patentnih prijava u oblasti samostalnog upravljanja vozilima, od čega je samo u 2017. godini prijavljeno 4.000 patenata.

U odnosu na 2011. godinu, to predstavlja rast od 330%. Kompanije koje prijavljuju najviše pronalazaka u ovoj oblasti su Samsung, Intel i Qualcomm.

Najviše prijava je podnetu u Evropi i SAD, po 1.400 pronalazaka tokom 2017. godine.

Ove tehnologije će doprineti bezbednosti na putevima, energetskoj efikasnosti i mogu smanjiti gužve na saobraćajnicama.

U ovu oblast ulažu kompanije koje već proizvode vozila, proizvođači softvera, ali i potpuno novi učesnici na tržištu.

Primer za SDV su tzv. robot-taksi vozila, koja obezbeđuju prevoz manjim brzinama, bez vozača u gradskim sredinama.

Robot-taksi podrazumeva automatizaciju vožnje, oslanjajući se na senzore, kamere, cloud rešenja i infrastrukturne tehnologije.

Ivan Todorovic

Evergreen patentna zaštita

Pod pojmom evergreen zaštite se podrazumeva strategija za zaštitu patenata kojom bi se omogućilo da zaštita za pronalazak traje duže od dvadeset godina.

Ovakvo postupanje služi nosiocima patenta da i dalje napaćuju naknade za korišćenje patenta i da pokušaju da spreče konkurente da uđu na tržište proizvoda kome je istekla patentna zaštita.

Uglavnom se pojam evergreen zaštite pominje u kontekstu farmaceutskih proizvoda, gde se pokušavaju sprečiti drugi učesnici na tržištu da koriste generične supstance (kojima je istekao rok patentne zaštite).

Način na koji se postiže dalja zaštita pronalaska je zaštite modifikovanog pronalaska. Primera radi menja se doziranje supstanci, štite se derivati, izometrijske forme, dodaje se nova supstanca postojećem pronalasku i slično.

Takav je slučaj i kada postojeća supstanca ima određene mane – ako supstanca nije dovoljno stabilna ili lek ima nepovoljna dejstva, novi pronalazak može biti unapređena verzija koja eliminiše takve nedostatke.

U Indiji je poznat slučaj da je odbijena Novartisova prijava patenta za lek Gleevec (Novartis v. Union of India&Others) uz objašnjenje da se zaštita može tražiti za pronalazak koji se bitnije razlikuje u pogledu efikasnosti u odnosu na prethodni patent. Pored Indije i neke druge zemlje imaju zakone kojima se zabranjuje evergreen zaštita pronalaska – Brazil, Tajland, Južna Afrika.

Ivan Todorovic

Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora u Srbiji – opšti pravni okvir Zakona o energetici

Kao i sve članice Evropske unije, i Srbija kao država kandidat prati najnovije trendove na polju zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena, a naročito u oblasti proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. U porastu je broj stranih investitora i kompanija koje su zainteresovane da u Srbiji investiraju u izgradnju hidro i solarnih elektrana, fabrika biogasa i vetro – parkova. Iz tih razloga, Vlada Republike Srbije je donela set akata iz ove oblasti, a između ostalih to su:

Uredba o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača, privremenog povlašćenog proizvođača i proizvođača električne energije iz obnovlјivih izvora energije (https://mre.gov.rs/doc/efikasnost-izvori/Uredba%20o%20uslovima%20i%20postupku%20sticanja%20statusa%20PP%20PPP%20i%20POIE.PDF)

Uredba o podsticajnim merama za proizvodnju električne energije iz obnovlјivih izvora i iz visokoefikasne kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije (https://mre.gov.rs/doc/efikasnost-izvori/Uredba%20o%20podsticajnim%20merama.pdf)

Uredba o ugovoru o otkupu električne energije (https://mre.gov.rs/doc/efikasnost-izvori/Uredba%20o%20ugovoru%20o%20otkupu%20električne%20energije.pdf)

Sve tri uredbe su u skladu sa Zakonom o energetici (http://mre.gov.rs/doc/efikasnost-izvori/ZakonOEnergetici.doc), kao najširim zakonom u ovoj oblasti.

Takođe, Ministarstvo rudarstva i energetike u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) napravilo je novi Vodič za investitore za projekte u oblasti obnovljivih izvora energije (https://www.mre.gov.rs/doc/efikasnost-izvori/Vodic%20za%20OIE%202016%20A4.pdf), koji se fokusira na realizaciju projekata proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, kao veoma kompleksnih procesa, koji zahtevaju pribavljanje veliki broj dokumenata, dozvola, licenci, odobrenja i stručnih mišljenja.

Vodič takođe sadrži i informacije o pripremi potrebne dokumentacije i drugih radnji koje investitor mora da preduzme kako bi realizovao izgradnju elektrane.

Projekti vezani za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora su veoma kompleksni i njihova realizacija zahteva preduzimanje niza koraka, što sve zahteva složenu pravnu regulativu.

U ovom blog-postu pokušaćemo da objasnimo neke od osnovnih koncepata pravnog okvira u ovoj oblasti, pre svega sa fokusom na Zakon o energetici.

Kao što je gore već napomentuto, Zakon o energetici je lex generalis u ovoj oblasti. Ceo odeljak V (članovi 65 – 87) je posvećen proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

– Članovi 65 – 70 sadrže generalne administrativne odredbe o radu Ministarstvu rudarstva i energetike, kao što su nacionalni ciljevi i plan koriščenja obnovljivih izvora.

– Članovi 70 – 75 regulišu status povlašćenog proizvođača, privremenog povlašćenog proizvođača i proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora energije; ovo uključuje i uslove za sticanje tih statusa kao i slučajeve u kojima se takav status oduzima/gubi (član 74).

– Članovi 76 – 77 regulišu podsticajne mere za povlašćene proizvođače, a koje su:

1) obaveza otkupa električne energije od povlašćenog proizvođača;

2) cene po kojima se ta energija otkupljuje;

3) period važenja obaveze otkupa električne energije;

4) preuzimanje balansne odgovornosti, i

5) druge podsticajne mere propisane aktom donetim na osnovu ovog zakona, kao i drugim zakonima i propisima kojima se uređuju porezi, carine i druge dažbine, zaštita životne sredine i energetska efikasnost.

Dalje je propisano da podsticajne mere može da koristi energetski subjekt koji je stekao status povlašćenog proizvođača. Povlašćeni proizvođač ostvaruje ovo pravo zaključenjem ugovora o otkupu električne energije sa garantovanim snabdevačem. Član 77 reguliše uslove korišćenja podsticajnih mera za privremenog povlašćenog proizvođača.

– Član 78 reguliše obaveze garantovanog snabdevača koje se odnose na otkup električne energije od povlašćenih proizvođača. Garantovani snabdevač je u obavezi da:

1. zaključi ugovor o otkupu električne energije u skladu sa ovim zakonom;

2. preuzme prava i obaveze prethodnog garantovanog snabdevača u roku, na način i pod uslovima utvrđenim javnim tenderom u skladu sa ovim zakonom;

3. vodi registar ugovora o otkupu električne energije i objavljuje ih na svojoj internet stranici;

4. preuzme balansnu odgovornost u skladu sa ovim zakonom;

5. dostavlja Ministarstvu podatke potrebne za utvrđivanje naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača u skladu sa ovim zakonom;

6. vodi poseban račun za transakcije vezane za podsticajne mere i garancije porekla, u skladu sa ovim zakonom.

– Članovi 79 – 81 regulišu podsticajna sredstva, što se odnosi na plan Vlade kako će steći sredstva za podsticajne mere za povlašćene proizvođače. Ukratko, svi krajnji kupci električne energije platiće naknadu za podsticaj povlašćenih proizvođača, osim u slučajevima redviđenim ovim zakonom. Vlada će propisati način obračuna, plaćanja i prikupljanja sredstava po osnovu naknade za podsticajne mere, kako i način raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticajne mere.

– Članovi 82 – 87 regulišu garanciju porekla električne energije dobijene iz obnovljivih izvora.

U nekim od sledećih AKT blog postova detaljnije će biti prikazane podsticajne mere za povlašćene proizvođače, kao i kako su regulisani pojedini načini proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora: hidro i solarne elektrane i fabrike biogasa, s obzirom da su to oblasti koje su od najvećeg interesa za investitore i iz tog razloga zaslužuju veću pažnju.

Iva Živković

Ugovori o razvoju softvera

Ugovori o razvoju softvera se mogu podeliti na dve osnovne kategorije: 1) naknada po satu rada – Time and material contracts i 2) fiksna naknada za ceo projekat (fixed bid, lump sum). Kod prve vrste ugovora programer je plaćen po satu rada pružajući uslugu i uglavnom je pogodniji za startup-ove, jer se početni opseg posla može lakše promeniti.

Kod fiksnog ugovora se ugovara cena za ceo posao, bez obzira na vreme utrošeno na rad. Druga podela je tzv. waterfall ugovor, gde se projekat deli po tačno određenim fazama, gde je unapred dogovoren obim posla, dok su tzv. agile ugovori fleskibilniji i usluga se pruža po manjim delovima, tzv. sprintovima, kod kojih je klijent više uključen u svim fazama posla.

Sadržina ugovora uglavnom podrazumeva opis posla, naknadu za rad programera, rokove izvršenja posla i rokove u okviru kojih naručilac posla treba da dostavi svoje materijale, odgovori na upite programera i da testira program.

Osim toga, uglavnom se unose odredbe u vezi licence, odnosno prava naručioca da koristi program (na kom broju računara ili drugih uređaja, u kom periodu i slično), da li postoji obaveza update-ovanja i kakve garancije programer daje na funkcionisanje programa i u okviru kog perioda (da li se program kupuje u viđenom stanju – „as is“ klauzule ili se daju garancije na funkcionalnost).

Poželjno je opredeliti da li programer ima obavezu da obuči osoblje klijenta za korišćenje programa, kakve su obaveze u pogledu održavanja softvera, otklanjanje bug-ova, a u svakom slučaju treba navesti da li program ima elemente open source softvera i pod kojim uslovima se daje licenca na korišćenje takvih delova programa.

Važan segment regulisanja prava i obaveza ugovarača su prava intelektualne svojine. Računarski programi su u kontinentalnom pravnom sistemu uglavnom zaštićeni autorskim pravom, a izuzetno se mogu štititi patentima, ako program podrazumeva i tehničke efekte. Programer treba da garantuje da isporučeni proizvod neće vređati prava intelektualne svojine trećih lica.

U slučaju da se radi o ugovorima gde više programera ili kompanija sarađuje na izradi softvera, poželjno je definisati koji su uslovi raskida ovih ugovora, koje lice ima pravo da dalje koristi ili razvija program, odnosno aplikaciju i koje su posledice raskida.

Ivan Todorovic

PREDLAGANJE PLANA REORGANIZACIJE U LOŠOJ VERI

U domaćoj praksi, ali i u uporednom pravu često se dešava da se institut plana reorganizacije zloupotrebljava. Primera radi, plan reorganizacije se predlaže samo da bi se ishodovao period moratorijuma, odnosno zabrane izvršenja na imovini stečajnog dužnika, predlaže se više uzastopnih planova reorganizacije za istog stečajnog dužnika, ne postoje realni uslovi za sprovođenje reorganizacije.

Reorganizacija dolazi u obzir samo kod privrednih subjekata kod kojih postoje realne šanse za realizaciju plana. Ovaj institut, sa jedne strane, daje mogućnosti za novi početak stečajnom dužniku, ali, sa druge strane, ona može imati negativan uticaj na privredne tokove, jer štiti ona društva koja proizvode gubitke i time se nanosi šteta zdravim društvima. Reorganizacija time znatno utiče na konkurenciju na tržištu, s obzirom da pogoduje društvima koja negativno posluju. Osim toga, kada jedan privredni subjekt ishoduje oprost dela dugova kroz reorganizaciju i ostala privredna društva će želeti da pokušaju isto, što za efekat može imati opštu nemogućnost da se ispunjavaju obaveze. Imajući to u vidu, treba voditi računa o određenim moralnim minimumima u stečajnoj reorganizaciji. Taj minimum predstavlja postupanje u dobroj veri, odnosno u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

Najpre, u radu smo opisali neke slučajeve za koje smatramo da predstavljaju nesavesno postupanje u domaćoj praksi.

SRBIJA

1) klase poverilaca

Stečajnim zakonodavstvom je propisano načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti koje se definiše kao jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog isplatnog reda, odnosno iste klase u postupku reorganizacije. Smatramo da ovo načelo treba tumačiti na nešto širi način nego što bi ukazivalo čisto jezičko tumačenje. Naime, dovođenjem ovog načela u vezu sa načelom savesnosti i poštenja, može se analizirati dopuštenost razlikovanja između samih klasa. Recimo, ako bi predlagač plana razdvojio više klasa neobezbeđih poverilaca kod kojih bi za dobavljače jedne vrste sirovine predvideo stepen namirenja od 70%, a za druge vrste sirovina 30%, smatramo da bi i pored izglasavanja takvog plana od strane poverilaca bilo mesta argumentaciji da postoji nesavesno postupanje.

Razlikovanje u tretmanu klasa poverilaca ne bi trebalo da bude potpuno proizvoljno, već mora biti argumentovano i opravdano. Razlike u tretmanu klasa poverilaca treba da budu pravične i potrebne za sprovođenje promena u poslovanju stečajnog dužnika

2) Izvodljivost plana

Kod izvodljivosti plana reorganizacije, radi se o važnom preduslovu na kome se i zasniva celokupan plan, pa je neophodno na siguran način utvrditi da će predložene promene dovesti do realizacije plana. Sudovi se u domaćoj praksi uglavnom zadovoljavaju postojanjem izjave revizora da je plan izvodljiv, pa je čak prihvatljivo i tzv. mišljenje sa rezervom.

Međutim, smatramo da je neophodno proveriti od strane suda bar minimalne uslove za ostvarenje reorganizacije, npr. ako predlagač navodi da će otplatiti dugove poveriocima kroz profit koji bi bio generisan distribucijom neke robe na tržištu Republike Srbije, potrebno je proveriti da li predlagač uopšte ima zaključen ugovor o distribuciji.

3) Problem uzastopnih reorganizacija

U ovom slučaju zastupamo stav da nije moguće nakon postojanja jednog potvrđenog plana reorganizacije koji se nije realizovao, ponovo nakon otvorenog postupka stečaja predlagati novi plan reorganizacije.

Takođe, mišljenja smo da i tokom sprovođenja reorganizacije inicijalnog plana ne bi trebalo dozvoliti subjektu reorganizacije da predlaže pokretanje stečajnog postupka u skladu sa novim predlogom plana reorganizacije.

Kod subjekta reorganizacije koji predlaže više planova očigledno postoji loša procena u pogledu mogućnosti realizacije inicijalnog plana ili je reč o nameri da se poverioci izigraju.

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

Pored analize nesavesnog postupanja u domaćem pravu, u radu smo dali prikaz nekih tipičnih slučajeva kod kojih je u uporednom pravu, u SAD zauzet stav da je reč o nesavesnom postupanju, odnosno postupanje u lošoj veri prilikom predlaganja plana reorganizacije.

Takvi slučajevi su recimo:

1. „sindrom novog dužnika“ kada nije ispunjen uslov postojanja privrednog subjekta čiju aktivnost bi trebalo sačuvati, već dužnik pokušava da organizuje novi poslovni poduhvat
2. kada se plan predlaže bez stvarne osnove za reorganizaciju, dužnik ne obavlja delatnost ili su poslovne aktivnosti dužnika svedene na tako nizak nivo da je realnije očekivati sprovođenje bankrotstva umesto reorganizacije
3. nema stvarnu nameru da sprovede reorganizaciju, već želi da „izađe“ iz konkretnih ugovora koji su nepovoljni po dužnika.
   U SAD sudovi često primenjuju objektivno-subjektivni test u pogledu pitanja da li je plan predložen u dobroj veri, gde se najpre analizira:

• da li predloženi plan ispunjava proklamovane ciljeve reorganizacije i da li postoje realne šanse za realizaciju plana (objektivni)

• spreči predlagača da zloupotrebi institut reorganizacije i izigra poverioce (subjektivni)

ZAKLJUČAK

Reorganizacija, sa jedne strane, daje mogućnosti za novi početak stečajnom dužniku, ali, sa druge strane, ona može imati negativan uticaj na privredne tokove, jer štiti ona društva koja proizvode gubitke i time se nanosi šteta zdravim društvima.

Reorganizacija time znatno utiče na konkurenciju na tržištu, s’obzirom da pogoduje društvima koja negativno posluju. Imajući to u vidu, treba voditi računa o određenim moralnim minimumima u stečajnoj reorganizaciji. Taj minimum predstavlja postupanje u dobroj veri, odnosno u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

Navedeno ukazuje na potrebu za obazrivijim postupanjem pri potvrđivanju planova, na aktivniju ulogu suda pri analiziranju predloženih planova, na odgovornije postupanje stečajnih upravnika i revizora kada daju ocenu o izvodljivosti predloženog plana.

Ivan Todorovic

Odbijanje plaćanja po garanciji na prvi poziv

Bankarske garancije plative na prvi poziv korisnika su važan instrument koji se često koristi u privredi. Naime, ova vrsta garancije predstavlja likvidno sredstvo uz pomoć kog korisnik garancije može brzo doći do novčanih sredstava u slučaju da nalogodavac (dužnik po osnovnom poslu) ne ispuni svoje obaveze kako je to ugovoreno.

Međutim, s obzirom da je za naplatu garancije dovoljan prost poziv ili poziv koji je praćen izjavom u čemu se ukratko sastoji kršenje obaveze nalogodavca, dešavaju se neosnovani pozivi na plaćanje po garanciji. Stoga, obaveza plaćanja na strani banke se može dovesti u pitanje, kada je reč o zloupotrebi ili o prevarnom postupanju.

Prevarno postupanje i zloupotreba prava

Kada postoji prevarno postupanje, odnosno zloupotreba prava iz garancije? To su slučajevi kada korisnik garancije podnese zahtev za aktiviranje garancije, pri čemu nisu ispunjeni uslovi za njenu naplatu, a korisnik je svestan da ti uslovi nisu nastupili.

U takvom slučaju se primenjuje princip fraus omnia corumpit. Bitan uslov je i činjenica da je korisnik garancija svojim aktivnostima ili nečinjenjem bio deo prevarnog postupanja, jer ako nema svesti korisnika o tome da uslovi za naplatu garancije nisu ispunjeni, nema prevare prema praksi iz uporednog prava.

Da bi banka mogla odbiti plaćanje po garanciji, neophodno je da nalogodavac dokaže da postoje očigledna prevara. Primera radi, kada je korisnik garancije već naplatio potraživanje prema nalogodavcu, a nalogodavac o tome dostavi banci pouzdane dokaze, banka treba da odbije isplatu po garanciji.

Koje dužnosti ima banka u slučaju da korisnik zahteva isplatu sredstava po garanciji na prvi poziv? Najpre, banka treba da proveri da li je zahtev podnet u skladu sa formalnim uslovima iz garancije. Po prijemu ovakvog zahteva, banka bi trebalo da obavesti nalogodavca o ovoj činjenici. Na ovaj način se omogućava nalogodavcu da reaguje (da se protivi isplati po garanciji i povede odgovarajući sudski postupak). Međutim, banka ne može odbiti isplatu samo zbog toga što se nalogodavac tome protivi. Jedino u slučaju da je reč o zloupotrebi prava od strane korisnika garancije, koji je jasan i evidentan, banka ima obavezu da razmotri prigovor nalogodavca i da odbije isplatu.

Nezakonitost u osnovnom poslu

Osim prevare, odnosno zloupotrebe prava iz garancije, u uporednom pravu se razmatra da li je nezakonitost osnovnog posla osnov za odbijanje isplate po garanciji na prvi poziv. Nezakonitost može biti osnov za odbijanje plaćanja ako je osnovni ugovor prema merodavnom pravu očigledno ništav.

Takvi su pravni poslovi koji vređaju javni poredak, ako je predmet obaveze neodređen, ako je nemoguć odložni uslov i slično. Ovakvi slučajevi se u uporednom pravu pojavljuju kada je reč o prodaji vojne opreme zemljama koje su pod sankcijama UN, slučajevi koji se tiču osiguranja (reosiguranja). Takvi slučajevi su se javljali i u pogledu određenih finansijskih transakcija u vezi sa stečajem Enron-a i svop transakcija, za koje se ispostavilo da su bile nezakonite.

Privremene mere

U slučaju da korisnik garancije podnese zahtev banci za isplatu, a nalogodavac smatra da ne postoji osnov za realizaciju garancije, njemu stoji na raspolaganju mogućnost da se obrati banci sa zahtev da odbije isplatu, uz obrazlaganje u čemu se sastoji prevarno postupanje beneficijara. Međutim, za nalogodavca i dalje postoji rizik da banka neće uzeti za osnovane takve argumente. Osnovni princip kod garancija je – prvo plati, posle se spori.

Situacije u kojima će banka odbiti isplatu nisu česte, tj. mora da postoji jasan dokaz da zahtev za isplatu po garanciji nije osnovan i da je reč o zloupotrebi od strane korisnika. Ako je postavljeni zahtev u skladu sa formalnom bankarskom garancijom, banka će voditi računa o svojoj poslovnoj reputaciji i rizicima koji mogu uslediti ako se odbije plaćanje (pre svega naknada štete koju može potraživati korisnik garancije). Dokazivanje ponašanja mala fidei treba da bude moguće „bez većeg napora“.

Postavlja se pitanje da li nalogodavac, osim prema banci koja je izdala garanciju, može tražiti privremenu meru protiv korisnika garancije. To će biti slučaj kada nalogodavac ima saznanja da će korisnik podneti zahtev za naplatu garancije, ali to nije još učinio. Privremena mera bi u tom slučaju bila uperena na zabranu korisniku da postavi zahtev za naplatu garancije. Takva mogućnost postoji i prema Uncitral Konvenciji o nezavisnim garancijama i stand-by akreditivima. Privremena mera se može odnositi i na obavezu da korisnik garancije povuče već podneti zahtev banci.

Ivan Todorović