Odbijanje plaćanja po garanciji na prvi poziv

Bankarske garancije plative na prvi poziv korisnika su važan instrument koji se često koristi u privredi. Naime, ova vrsta garancije predstavlja likvidno sredstvo uz pomoć kog korisnik garancije može brzo doći do novčanih sredstava u slučaju da nalogodavac (dužnik po osnovnom poslu) ne ispuni svoje obaveze kako je to ugovoreno.

Međutim, s obzirom da je za naplatu garancije dovoljan prost poziv ili poziv koji je praćen izjavom u čemu se ukratko sastoji kršenje obaveze nalogodavca, dešavaju se neosnovani pozivi na plaćanje po garanciji. Stoga, obaveza plaćanja na strani banke se može dovesti u pitanje, kada je reč o zloupotrebi ili o prevarnom postupanju.

Prevarno postupanje i zloupotreba prava

Kada postoji prevarno postupanje, odnosno zloupotreba prava iz garancije? To su slučajevi kada korisnik garancije podnese zahtev za aktiviranje garancije, pri čemu nisu ispunjeni uslovi za njenu naplatu, a korisnik je svestan da ti uslovi nisu nastupili.

U takvom slučaju se primenjuje princip fraus omnia corumpit. Bitan uslov je i činjenica da je korisnik garancija svojim aktivnostima ili nečinjenjem bio deo prevarnog postupanja, jer ako nema svesti korisnika o tome da uslovi za naplatu garancije nisu ispunjeni, nema prevare prema praksi iz uporednog prava.

Da bi banka mogla odbiti plaćanje po garanciji, neophodno je da nalogodavac dokaže da postoje očigledna prevara. Primera radi, kada je korisnik garancije već naplatio potraživanje prema nalogodavcu, a nalogodavac o tome dostavi banci pouzdane dokaze, banka treba da odbije isplatu po garanciji.

Koje dužnosti ima banka u slučaju da korisnik zahteva isplatu sredstava po garanciji na prvi poziv? Najpre, banka treba da proveri da li je zahtev podnet u skladu sa formalnim uslovima iz garancije. Po prijemu ovakvog zahteva, banka bi trebalo da obavesti nalogodavca o ovoj činjenici. Na ovaj način se omogućava nalogodavcu da reaguje (da se protivi isplati po garanciji i povede odgovarajući sudski postupak). Međutim, banka ne može odbiti isplatu samo zbog toga što se nalogodavac tome protivi. Jedino u slučaju da je reč o zloupotrebi prava od strane korisnika garancije, koji je jasan i evidentan, banka ima obavezu da razmotri prigovor nalogodavca i da odbije isplatu.

Nezakonitost u osnovnom poslu

Osim prevare, odnosno zloupotrebe prava iz garancije, u uporednom pravu se razmatra da li je nezakonitost osnovnog posla osnov za odbijanje isplate po garanciji na prvi poziv. Nezakonitost može biti osnov za odbijanje plaćanja ako je osnovni ugovor prema merodavnom pravu očigledno ništav.

Takvi su pravni poslovi koji vređaju javni poredak, ako je predmet obaveze neodređen, ako je nemoguć odložni uslov i slično. Ovakvi slučajevi se u uporednom pravu pojavljuju kada je reč o prodaji vojne opreme zemljama koje su pod sankcijama UN, slučajevi koji se tiču osiguranja (reosiguranja). Takvi slučajevi su se javljali i u pogledu određenih finansijskih transakcija u vezi sa stečajem Enron-a i svop transakcija, za koje se ispostavilo da su bile nezakonite.

Privremene mere

U slučaju da korisnik garancije podnese zahtev banci za isplatu, a nalogodavac smatra da ne postoji osnov za realizaciju garancije, njemu stoji na raspolaganju mogućnost da se obrati banci sa zahtev da odbije isplatu, uz obrazlaganje u čemu se sastoji prevarno postupanje beneficijara. Međutim, za nalogodavca i dalje postoji rizik da banka neće uzeti za osnovane takve argumente. Osnovni princip kod garancija je – prvo plati, posle se spori.

Situacije u kojima će banka odbiti isplatu nisu česte, tj. mora da postoji jasan dokaz da zahtev za isplatu po garanciji nije osnovan i da je reč o zloupotrebi od strane korisnika. Ako je postavljeni zahtev u skladu sa formalnom bankarskom garancijom, banka će voditi računa o svojoj poslovnoj reputaciji i rizicima koji mogu uslediti ako se odbije plaćanje (pre svega naknada štete koju može potraživati korisnik garancije). Dokazivanje ponašanja mala fidei treba da bude moguće „bez većeg napora“.

Postavlja se pitanje da li nalogodavac, osim prema banci koja je izdala garanciju, može tražiti privremenu meru protiv korisnika garancije. To će biti slučaj kada nalogodavac ima saznanja da će korisnik podneti zahtev za naplatu garancije, ali to nije još učinio. Privremena mera bi u tom slučaju bila uperena na zabranu korisniku da postavi zahtev za naplatu garancije. Takva mogućnost postoji i prema Uncitral Konvenciji o nezavisnim garancijama i stand-by akreditivima. Privremena mera se može odnositi i na obavezu da korisnik garancije povuče već podneti zahtev banci.

Ivan Todorović

NDA i Freelanceri

NDA I FREELANCERS

Postavlja se pitanje koje su prednosti i mane od angažovanja Freelancer-a? Najveća prednost u angažovanju ovog profila ogleda se u tome što u bilo kom trenutku možete prekinuti saradnju s obzirom da njihovo angažovanje ne podrazumeva ugovor o radu i obaveze koje zahteva radni odnos. Kao najveća mana angažovanja freelancer-a ističe se to da u bilo kom trenutku freelancer može svoje veštine i znanja usmeriti ka boljoj poslovnoj ponudi i sa vama prekinuti saradnju i otežati ostvaranje vašeg poslovnog sna. Poslovna saradnja između Freelancer-a i klijenta zahteva razmenu velikog broja podataka, NDA je najbolji način da podaci ostanu zaštićeni od zloupotreba.

NDA KAO POTREBA

Kako bi rešili izložene probleme NDA se javlja kao potreba u ovom segmentu poslovanja. Osnovni razlog potrebe za potpisivanjem ovakvog ugovora je zaštita informacija o klijentu i njegovom načinu poslovanja. Raznovrsni su podaci koji mogu biti zaštićeni ovim ugovorom, na primer: poslovni koncepti, ideje, sadržaji i informacije koje se razmenjuju tokom poslovnog odnosa, izumi, prava intelektualne svojine ili čak procesi upravljanja kompanijom. Takođe, vrlo je bitno u NDA iscrpno navesti sve segmente koji su pokriveni ugovorom i predstavljaju tajnu, Neki podaci se uobičajeno izuzuzimaju od vela tajne, te se za njih prave posebni izuzeci u NDA, na primer: informacije koje se već javno dosupne, know – how freelancer-a koji već poseduje, informacije koje je već freelancer učinio dostupnim trećim licima pre potpisivanja NDA, informacije koje moraju da se otkriju na zahtev državnog organa i slično.

Važno je naglasiti da NDA nije ugovor kojim se prenose bilo kakva imovinska prava ili prava intelektulane svojine sa freelancer-a na klijenta. Posebnim ugovorom predviđa se bilo koja vrsta transfera ili se u sam NDA mogu inkorporirati odredbe koje se tiču prenosa imovinskih i prava intelektualne svojine između ugovornih strana, s tim da tada NDA postaje mešavina više tipova ugovora.

OBAVEZUJUĆA STRANA NDA

Kada jednom kao freelancer potpišete NDA obavezni ste da njegove odredbe poštujete u skladu sa dogovorenim, u suprotnom vaša odgovornost će se ubrzo naći pred sudom. Ukoliko ipak prekršite bilo koju odredbu NDA ili saopštite informaciju svom prijatelju pa tako prekršite odredbe, javite se na vreme advokatu kako bi „ugasio požar“ dok je još moguće.

Informacije koje su NDA predviđene kao tajne, ne smete nikome otkrivati, slikovito rečeno ni članovima svoje porodice, prijateljima i specijalno ne na društvenim ili poslovnim mrežama koje su dostupne milionima ljudi.

NDA ne obavezuje samo Vas kao freelancer-a, već obavezuje i sve podizvođače koje vi angažujete kako bi uradili projekat za klijenta, te je potrebno da u NDA obavezno navedete i moguće angažmane trećih lica kao podizvođača na projektu.

JEDNOSMERNI ILI DVOSMERNI NDA

Ukoliko klijent koji angažuje freelancer-a ima nameru samo da zaštiti svoju poslovnu tajnu i da u slučaju kršenja obavezujućih odredbi jedino freelancer snosi svu nastalu štetu, onda govorimo o jednosmernom NDA. Praksa je pokazala da iskusniji freelancer-i ipak imaju i svoje poslovne podatke, kontakte, know-how i slično koje je takođe bitno zaštiti od zloupotreba klijenata. Rešenje za ovo je tzv. MUTUAL NDA ili dvosmerni NDA u kome se obostrano nameću prava i obaveze pogledu zaštite podataka.

Primer na koji posebno freelancer treba da obrati pažnju je situacija kada klijent kroz NDA isključuje bilo kakavo drugo angažovanje freelancer-a na drugim projektima koji su konkurentni u odnosu na klijentov projekat. Savet je da se klauzule sa širokim definisanjem ovog tipa koriguju i da se preciziraju eventualne zabrane u odnosu na druge projekte, kao i visina penala, s obzirom da većina freelancer-a i funkcioniše radeći više projekata u isto vreme za različite klijente. Takođe postoje i zabrane u NDA koje se tiču korišćenje projekata na kojima je freelancer radio za potrebe poslovnih referenci freelancer-a u svom predstavljanju drugim klijentima.

Savet za freelancer-e je da ne potpisuju NDA sa klijentom koji ne želi da koriguje NDA u pogledu jednake zaštite i freelancer-a kao ugovorne strane.

PRAVNA PRIMENJIVOST NDA

Kada se prekrši NDA, kao i svaki drugi ugovor, sporovi mogu biti veoma skupi i dugi. Iako imate veoma dobro napisan NDA, trebali biste da što više ograničite količinu podataka koje delite sa klijentom ili sa freelancer-om. Prilikom podele svakog pojedinačnog podatka obeležite prepisku kao poverljivu i naglasite da se radi o poverljivim podacima u skladu sa potpisanim NDA.

Najbitnija stvar kod pravne primenjivosti NDA je pravo koje se primenjuje u slučaju kršenja odredbi NDA. Najbolje bi bilo ukoliko poslujete u Srbiji da ugovorate pravo koje je vama blisko koje vam u svakom momentu može biti dostupno za tumačenje i primenu.

Marko Petkovic

Ispunjenje obaveznih uslova radi učestovanja u postupku javne nabavke i značaj upisa ponuđača u registar ponuđača

Da biste učestvovali u postupku javne nabavke, u svojstvu ponuđača morate ispuniti obavezne uslove bez obzira na vrstu postupka javne nabavke. Pored tih uslova, postoje dodatni uslovi, koji nisu obavezni po zakonu, već ih Naručilac određuje konkursnom dokumentacijom u zavisnosti od njegovih potreba. Uslovi koji svaki ponuđač mora da ispuni propisanu su članom 75 Zakona o javnim nabavkama (Sl. glasnik RS, br. 124/2012, 14/2015 i 68/2015).

Ispunjenje obaveznih uslova radi učestovanja u postupku javne nabavke

i značaj upisa ponuđača u registar ponuđača

Da biste učestvovali u postupku javne nabavke, u svojstvu ponuđača morate ispuniti obavezne uslove bez obzira na vrstu postupka javne nabavke. Pored tih uslova, postoje dodatni uslovi, koji nisu obavezni po zakonu, već ih Naručilac određuje konkursnom dokumentacijom u zavisnosti od njegovih potreba. Uslovi koji svaki ponuđač mora da ispuni propisanu su članom 75 Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 124/2012, 14/2015 i 68/2015). Svaki ponuđač u svojoj ponudi mora dokazati 1) da je registrovan kod nadležnog organa, odnosno upisan u odgovarajući registar; 2) da on i njegov zakonski zastupnik nije osuđivan za neko od krivičnih dela kao član organizovane kriminalne grupe, da nije osuđivan za krivična dela protiv privrede, krivična dela protiv životne sredine, krivično delo primanja ili davanja mita, krivično delo prevare; 3) da je izmirio dospele poreze, doprinose i druge javne dažbine u skladu sa propisima Republike Srbije ili strane države kada ima sedište na njenoj teritoriji; 4) da ima važeću dozvolu nadležnog organa za obavljanje delatnosti koja je predmet javne nabavke, ako je takva dozvola predviđena posebnim propisom. Takođe, Naručioci su dužni da od ponuđača zahtevaju da uz svoje ponude izričito navedu da su poštovali obaveze koje proizlaze iz važećih propisa o zaštiti na radu, zapošljavanju i uslovima na radu, zaštiti životne sredine, kao i da nemaju zabranu obavljanja delatnosti koja je na snazi u vreme podnošenja ponude.

Dakle, Naručioci nemaju pravo da menjaju obavezne uslove predviđene zakonom, niti imaju diskreciono pravo da odlučuju da li će tražiti njihovo ispunjenje od strane ponuđača ili ne, već oni moraju biti sastavni deo konkursne dokumentacije. Ispunjenjem obaveznih uslova ponuđač dokazuje da ima sposobnost da izvrši javnu nabavku, ali to neće dalje uticati na rangiranje ponuda niti je kriterijum za izbor ponuđača. Osim samog propisivanja obaveznih uslova konkursnom dokumentacijom, Naručilac je dužan da njom predvidi i dokumentaciju kojom se ti uslovi dokazuju. (npr. Izvod o registrovanim podacima Agencije za privredne registre, izvod iz registra Privrednog suda radi dokazivanja da je ponuđač registrovan kod nadležnog organa, odnosno upisan u odgovarajući registar, potvrde nadležnih sudova, odnosno potvrde Ministartstva unutrašnjih poslova radi dokazivanja neosuđivanosti ponuđača i zakonskog zastupnika za gore navena krivična dela).

Uslov da ponuđač ima važeću dozvolu nadležnog organa za obavljanje delatnosti koja je predmet javne nabavke, ako je takva dozvola predviđena posebnim propisom je specifičan obavezni uslov, iz razloga što on nije obavezan u onim slučajevima kada se radi o javnom nabavci čiji je predmet takav da ponuđači ne moraju da imaju posebnu dozvolu (saglasnost, odobrenje nadležnog organa). Samo onda kada je takva dozvola predviđena posebnim propisom i kada je zbog samog predmeta javne nabavke neophodna, Naručioci su dužni da taj uslov predvide kao obavezan u konkursnoj dokumentaciji.

Upisom u registar ponuđača koji vodi Agencija za privredne registre neće morati da dokazujete obavezne uslove predviđene članom 75 stav 1 tačka 1 do 4 (posedovanje važećih dozvola i ispunjenje dodatnih uslova se ne može dokazivati na ovaj način). Kako je reč o podacima koji su javno dostupni na internet stranici, Naručilac je dužan da sam proveri da li je ponuđač upisan u registar ponuđača preko internet stranice APR-a, ako ponuđač nije dostavio dokaze o ispunjenju navedenih obaveznih uslova, čak nije ni potrebno da se navede kroz ponudu da li je upisan u registar ponuđača. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki zauzela je načelni pravni stav o tome na opštoj sednici 27.12.2013. godine – 8. Stav (član 78 ZJN/2012). Ukoliko bi Naručioci postupili suprotno i ocenili takvu ponudu kao neprihvatljivu, sasvim sigurno zahtev za zaštitu prava bi bio opravdan.

Kako prikupljanje dokaza radi uspunjenja obaveznih uslova ponuđačima može oduzeti puno vremena, naročito ukoliko su rokovi za pripremanje ponude kratki, upis u registar ponuđača koji se vodi pri Agenciji za privredne registre znatno olakšava ponuđačima ovaj deo u pripremanju ponude. Registrovanjem se postiže ne samo ušteda troškova, već i vremena, jer svi dokazi imaju vremensko ograničenje, te ih je neohodno iznova, za svako učešće u javnoj nabavci prikupljati. Ušteda vremena je svakako nešto što u poslovnom svetu ima veliku vrednost, te je upis u registar ponuđača od značaja za privredne subjekte koji često učestvuju u postupcima javnih nabavki.

Milana Aleksić

Principi društveno odgovornost poslovanja i pravni okvir u Srbiji

DOP je primarno dobrovoljna implementacija etičkih poslovnih principa, te je na taj način deo takozvanog soft law okvira. Na neki način, pravno regulisanje DOP-a ne bi trebalo da bude neophodno, s obzirom da su vrednosti i principi DOP-a utemeljeni u zdravom razumu (ili bi barem tako trebalo da bude). Danas je opšteprihvaćeno da bi zaposleni trebalo da budu tretirani jednako, sa poštovanjem i dostojanstvom, da budu pravično i na vreme plaćeni, da im bude pruženo sigurno i zdravo radno okruženje, kao i da ne budu eksploatisani. Međutim, ako je sticanje profita jedini podstrek za kompanije, ne postoje nužno garancije da će poslovanje biti praćeno poštovanjem etičke radne prakse, zaštitom životne sredine, poštovanjem interesa lokalne zajednice i prava potrošača. Iz tih razloga, u većini zemalja (uključujući i Srbiju) pozitivnopravnim propisima su regulisane ključne oblasti koje se u širem smislu mogu smatrati delom DOP-a. Sa druge strane, veliki deo principa DOP-a ostaju u domenu dobrovoljne primene i soft law-a.
Principi DOP-a i pravni okvir u Srbiji

Kao što je već napomenuto u prethodnom AKT blog postu na temu društveno odgovornog poslovanja (DOP), DOP je primarno dobrovoljna implementacija etičkih poslovnih principa, te je na taj način deo takozvanog soft law okvira.

Na neki način, pravno regulisanje DOP-a ne bi trebalo da bude neophodno, s obzirom da su vrednosti i principi DOP-a utemeljeni u zdravom razumu (ili bi barem tako trebalo da bude). Danas je opšteprihvaćeno da bi zaposleni trebalo da budu tretirani jednako, sa poštovanjem i dostojanstvom, da budu pravično i na vreme plaćeni, da im bude pruženo sigurno i zdravo radno okruženje, kao i da ne budu eksploatisani. Međutim, ako je sticanje profita jedini podstrek za kompanije, ne postoje nužno garancije da će poslovanje biti praćeno poštovanjem etičke radne prakse, zaštitom životne sredine, poštovanjem interesa lokalne zajednice i prava potrošača. Iz tih razloga, u većini zemalja (uključujući i Srbiju) pozitivnopravnim propisima su regulisane ključne oblasti koje se u širem smislu mogu smatrati delom DOP-a. Sa druge strane, veliki deo principa DOP-a ostaju u domenu dobrovoljne primene i soft law-a.

Pozitivnopravna regulacija osnovnih principa DOP-a između ostalog uključuje:

Radno pravo – primeri nekih od osnovnih etičkih radnopravnih principa su zabrana diskriminacije i zabrana zlostavljanja na radu – tzv. mobinga. U Srbiji ove oblasti su regulisane Zakonom o radu (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_radu.html), Zakonom o zabrani diskriminacije (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zabrani_diskriminacije.html) i Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_sprecavanju_zlostavljanja_na_radu.html). Sva tri zakona su u skladu sa važnim EU propisima iz ove oblasti, kao što je na primer Direktiva 2000/78/EC (https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=celex%3A32000L0078), koja uspostavlja generalni okvir za jednak tretman pri zapošljavanju. Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. i članovima 5-12., između ostalog zabranjuje asocijativnu diskriminaciju, govor mržnje, nasilno ponašanje i svaki oblik zlostavljanja. Slično, Zakon o radu u članovima 18-23. zabranjuje različite oblike diskriminacije i zlostavljanja na osnovu pola, seksualnog opredeljenja, starosti, rasne pripadnosti, trudnoće i jezika.
Zaštita životne sredine – postoji veliki broj načina na koje kompanije mogu da utiču na životnu sredinu, zbog čega ta sfera mora biti ekstenzivno i detaljno regulisana. Srbija je kao EU kandidat usvojila veliki broj zakona u ovoj oblasti koji su u skladu sa sveobuhvatnom evropskom regulativom. Takođe je i potpisnica veoma važnih međunarodnih konvencija, kao što su takozvana Arhuska konvencija (https://www.unece.org/fileadmin/DAM/env/pp/documents/cep43e.pdf) i Protokol iz Kjota (http://unfccc.int/resource/docs/convkp/kpeng.pdf). Srbija je 2009. godine usvojila “zeleni paket” od 17 zakona, od kojih su neki od najvažnijih Zakon o zaštiti životne sredine (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_zivotne_sredine.html), Zakon o upravljanju otpadom (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_upravljanju_otpadom.html) , Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_ambalazi_i_ambalaznom_otpadu.html), i Zakon o zaštiti vazduha (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_vazduha.html).
Zaštita potrošača – DOP podrazumeva određeni stepen poštovanja prava i interesa potrošača. Kao i u oblasti zaštite životne sredine, Srbija je kao EU kandidat morala da usvoji niz zakona u skladu sa evropskom regulativom. Dva glavna zakona u ovoj oblasti su opšti Zakon o zaštiti potrošača (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_potrosaca.html) i specijalni Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_korisnika_finansijskih_usluga.html). U članu 2. Zakona o zaštiti potrošača predviđena je zaštita nekih od osnovnih prava potrošača, kao što su pravo na sigurnost proizvoda, pravo na ispravno informisanje o proizvodu, pravo na izbor kao i pravo na pravnu zaštitu. Da bi se dodatno naglasila bitnost ovih normi, isti zakon predviđa da se potrošači ne mogu odreći ovih prava.
Naravno, sve ove zakonske odredbe su u velikoj meri široko postavljene i veoma često teško primenjive u praksi. Upravo iz tih razloga, ove norme moraju da budu praćene aktivnom sudskom praksom, a što je možda još važnije, da budu stalno promovisane od strane različitih stakeholder-a kao što su različiti državni organi i agencije, NVO-a, medija i lokalne zajednice.

Kao što je na početku naglašeno, principi DOP-a su u velikoj meri u domenu dobrovoljne inicijative i soft law projekata.

Na globalnom nivou, jedan od najvažnijih soft law instrumenata je Globalni dogovor UN sa svojih deset osnovnih principa podeljenih u četiri glavna sektora koji se odnose na zaštitu ljudskih prava, radnog prava, životne sredine i borbu protiv korupcije (https://www.unglobalcompact.org/what-is-gc/mission/principles). Takođe su važne i mreže kompanija i nevladinih organizacija koje podržavaju realizaciju ovih globalnih inicijativa, kao što je na primer CSR Europe, koja ima preko 40.000 članova (https://www.csreurope.org/about-us).

Srbije je usvojila Strategiju razvoja i promocije društveno odgovornog poslovanja u Republici Srbiji za period od 2010. do 2015. godine. Nažalost, od tada ova strategija nije obnovljena za naredni period. Ali posmatrano sa pozitivnije strane, u Srbiji postoji jaka inicijativa za promovisanje principa i ciljeva DOP-a izvan okvira samo zakonske regulative. Na primer, Privredna komora Srbije je jedan od glavnih promotera ovih principa i ciljeva, koja između ostalog učestvuje kao nacionalni partner u realizaciji Globalnog dogovora UN, dodeljuje Nacionalnu nagradu za društveno odgovornio poslovanje, i obljavljuje različite relevantne izveštaje (http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=525&p=0&). Takođe, osnovan je i Savet PKS za društveno odgovorno poslovanje, koji je pokrenuo inicijativu za donošenje nove vladine strategije u oblasti DOP-a. Još jedna veoma aktivna organizacija je Forum za odgovorno poslovanje koja je član CSR Europe. Na svom sajtu Forum objavljuje veoma detaljne izveštaje o DOP-u u Srbiji (https://odgovornoposlovanje.rs/wp-content/uploads/2015/03/CSR-uSrbiji-165x237mm-WEB.pdf), analize i vesti.

U poslednjih par godina, barem sa stanovišta Vlade, ideje i ciljevi DOP-a su definitivno u drugom planu. Vlada nije donela novu strategiju od 2015. godine. Ali, posmatrano optimističnije, čini se da je generalna svest o važnosti principa i ciljeva DOP-a u Srbiji generalno ostavila značajan trag, uz nadu da će Srbija kako bude napredovala u procesu pridruživanja EU ponovo staviti akcenat na ove ciljeve.

Iva Zivković

Šta je društveno odgovorno poslovanje (DOP) i zašto je od značaja za kompanije i društvo?

Društveno odgovorno poslovanje je relativno nov koncept koji je nastao iz potrebe da se umanje negativni aspekti postojeće poslovne prakse i koroporativnog sveta generalno, koji utiču na naš svakodnevni život više nego što je to na prvi pogled očigledno. Još krajem prošlog veka ljudi širom sveta su prepoznali izuzetno negativne posledice koje su proistekle iz društveno neodgovornog poslovanja po društvo i životnu sredinu, kao i potrebu da se stvore određene kontra mere za ublažavanje tih posledica. DOP je veoma širok pojam koji se može definisati i primeniti na različite načine. Ovaj koncept se pre svega odnosi na zaštitu ljudskih prava, korporativno upravljanje, zaštitu životne sredine i zaštitu i promovisanje prava radnika. Jednostavno rečeno, DOP je dobrovoljna primena etičkih principa u poslovnoj praksi koja ima direktan pozitivan uticaj na uslove rada, zaposlene, lokalnu zajednicu i životnu sredinu i na taj način formira pouzdanu i odgovornu kompaniju koja ostvaruje profit. Bez obzira na definiciju, cilj DOP je da doprinese tome da preduzeća (mala i velika) mogu da budu profitabilna i uspešna, a u isto vreme odgovorna i održiva.

Kao što je već napomenuto, implementacija principa DOP-a je pre svega na dobrovoljnoj bazi i ide dalje od postojećih pozitivnopravnih okvira. Ovi principi pripadaju tipu takozvanog “soft law” koncepta kao i univerzalnog pravnog načela dobre vere (bona fides). Ali to naravno nikako ne znači da su nebitni sa stanovišta pozitivnopravnih propisa. Naprotiv, DOP je direktno povezan sa mnogim granama prava kao što su međunarodno i evropsko pravo, kompanijsko pravo, obligaciono i procesno pravo, radno pravo i pravo zaštite životne sredine, kao i krivično pravo. Sve ove oblasti u velikoj meri doprinose razvoju DOP i pomažu da se reše neki od gorućih problema današnjice. Na primer, pre nekoliko godina u posebnom izdanju Utrehtskog časopisa za međunarodno i evropsko pravo (https://www.utrechtjournal.org/8/volume/30/issue/78/) obrađeno je nekoliko pravnih aspekata DOP u ovim oblastima.

Pored pravnog aspekta, raste i broj pokazatelja o važnosti DOP-a za krajnje korisnike proizvoda i usluga. Studija sprovedena 2017 u SAD (http://www.conecomm.com/research-blog/2017-csr-study) je pokazala da se više od 60 procenata Amerikanaca nada da će u odsustvu regulacije od strane države, poslovni sektor uspeti da povoljno utiče na socijalne i ekološke promene. Većina ispitanih korisnika (87 procenata) je reklo da bi najpre kupila proizvod od kompanije koja podržava cilj koji im je od važnosti. Još važnije, studija je pokazala da bi 76 procenata ispitanih odbilo da kupi proizvode kompanije čija poslovna politika nije u skladu sa njihovim uverenjima.

Naravno, veoma je teško porediti tržišta pojedinačnih zemalja kao što su SAD i Srbija, kao i socijalnu osvešćenost njihovih građana. Međutim, Privredna komora Srbije je prepoznala jedinstveni značaj vrednosti i principa DOP-a i na svom sajtu je postavila vrlo dobar Vodič za odgovorno preduzetništvo (http://www.pks.rs/SADRZAJ/Files/Kvalitet/Vodic%20za%20odgovorno%20preduzetnistvo.pdf). Tim koji stoji iza ove simpatične brošure je napravio set primera koji pokazuju kako kompanije (velike, srednje, male pa čak i mikro) u Srbiji i regionu mogu da implementiraju u svoje poslovanje načela DOP-a. Fokus je na četiri bitna aspekta: zaposleni, poslovno okruženje, lokalna zajednica i životna sredina.

Zaposleni – njihove veštine i kompetentnost kao i opšte dobro su od esencijalnog značaja za uspostavljanje profitabilnog i konkurentnog preduzeća. Jedan od načina da se ovo postigne je davanje mogućnosti zaposlenima za stalno usavršavanje i edukaciju, kao i pružanje zdravog radnog okruženja i brige za njih i njihove porodice.

Poslovno okruženje – za građenje dobre poslovne reputacije ključ je transparentan proces poslovanja, kao i briga o klijentima i njihovim potrebama tako što će im se pružati proizvodi i usluge visokog kvaliteta.

Lokalna zajednica – na visoko konkurentnom tržištu, sticanje poslovne prednosti je od velikog značaja i jedan od načina da se to postigne jeste da se prepoznaju i zadovolje potrebe lokalne zajednice i da se na taj način dobije epitet “dobrog komšije” – situacija u kojoj svi stejkohlderi dobijaju.

Životna sredina – jedan od glavnih problema današnjice je svakako zaštita životne sredine i kompanije svih veličina su u obavezi da svoje poslovanje učine energetski efikasnim i održivim, što sa druge strane takođe doprinosi i značajnom smanjenju troškova na svim nivoima.

Ovo je bio mali uvod u koncept društveno odgovornog poslovanja, a u nekim od sledećih AKT blog-postova biće detaljnije predstavljeno na koji način je DOP regulisan i promovisan u Srbiji.

Iva Živković

Istraživanje na zaštićenim pronalascima

Patenti daju pravo njihovom titularu da onemoguće treća lica da u periodu važenja patenta proizvode, upotrebljavaju, uvoze, prodaju ili nude na prodaju predmete koji sadrže predmet pronalaska. Ova eksluzivna prava trpe izvesne izuzetke, a jedan od njih je mogućnost da se zaštićeni pronalazak koristi radi istraživanja i razvoja. Međutim, ovde se javlja dilema u kojoj meri se može koristiti patent trećeg lica za ove potrebe.

U članu 30 Trips Sporazuma navedeno je da zemlje potpisnice mogu propisati dozvoljena ograničenja prava iz patenata, ali da takva ograničenja ne treba da budu u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem patenata i da ne treba prekomerno da utiču na legitimne interese vlasnika patenta, uzimajući u obzir i legitimne interese trećih lica. Takva odredba se uglavnom javlja i u nacionalnim zakonima koji regulišu ovu oblast.

Pod uobičajenim korišćenjem patenta treba razumeti aktivnosti kojima njihov nosilac koristi pronalazak radi sticanja dobiti (primera radi upotreba patentiranog proizvodnog postupka radi dobijanja proizvoda, prodaja predmeta koji sadrže pronalazak). Prekomerni uticaj na legitimne interese vlasnika patenta i interesi trećih lica predstavljaju pravni standard koji može biti tumačen na različite načine u raznim jurisdikcijama. Pravilo da se ne smatra povredom istraživanje i razvoj na tuđem patentu ima u svojoj osnovi ideju da se na taj način može doprineti unapređenju pronalaska ili da se istraže dejstva patenta radi daljeg tehničkog razvoja.

Međutim, dilema se javlja u pogledu zahteva da li istraživanje i razvoj moraju biti nekomercijalnog tipa (primera radi eksperimenti izvedeni za nastavne svrhe) da bi predstavljali dozvoljeni izuzetak. Da li je dozvoljeno istraživati npr. pronalazak koji se odnosi na određenu hemijsku supstancu kako bi se razvio sopstveni proizvod drugačijih karakteristika ili da bi se proizvod mogao plasirati na tržište od strane lica koje vrši istraživanje, nakon isteka perioda patentne zaštite? U nekim zemljama, zakoni izričito zahtevaju nekomercijalni karakter istraživanja, dok u drugim pravnim sistemima nije smetnja da istraživanje ima za cilj buduću dobit.

Većina zemalja ne definiše precizno u zakonu šta se tačno podrazumeva pod pojmovima eksperiment, istraživanje i razvoj. Osim toga, u oceni dozvoljenosti istraživanja, može se napraviti razlika u istraživanju na pronalasku (npr. unapređenje pronalaska) ili sa pronalaskom (recimo korišćenje upotreba pronalaska na drugom pronalasku).

Imajući navedeno u vidu, da bi se zauzeo stav da li je planirano istraživanje dozvoljeni izuzetak, treba najpre proveriti da li je pronalazak zaštićen u zemlji u kojoj se vrši istraživanje, da li postoji sudska praksa na lokalnom nivou koja bi omogućila tumačenje zakonskih pravila, a u odsustvu te prakse, potrebno je analizirati stavove iznete u teoriji i premise na kojima se zasnivaju patentni zakoni.