Englesko Pravo

Značaj engleskog ugovornog prava (tehnički prava Engleske i Velsa, uglavnom skraćeno samo kao “englesko pravo”), znatno izlazi iz okvira pravnog sistema Velike Britanije i može biti od značaja i za privredna društva iz Srbije.

Englesko ugovorno pravo i njegov značaj u međunarodnim privrednim transakcijama

Značaj engleskog ugovornog prava (tehnički prava Engleske i Velsa, uglavnom skraćeno samo kao “englesko pravo”), znatno izlazi iz okvira pravnog sistema Velike Britanije i može biti od značaja i za privredna društva iz Srbije. U tom pravcu, pisaćemo nekoliko AKT blog objava kako bismo rasvetlili glavne aspekte engleskog ugovornog prava da bismo podigli svest o najvažnijim potencijalnim pitanjima iz ovog pravnog sistema.

Ovaj prvi članak se bavi osnovnim karakteristikama engleskog ugovornog prava, kao sistema koji može biti od značaja za međunarodne privredne transakcije, često između ugovornih strana koje nemaju dodirnih tačaka sa Velikom Britanijom, osim izbora merodavnog prava. Englesko pravo se bira u velikom broju slučajeva kod ugovora širom sveta, naročito u pogledu prodaje robe u međunarodnim lancima snabdevanja, trgovinom tzv. comodities, građevine, bankarstva i finansija, plovidbenog prava i transporta, M&A transakcija, rešavanja sporova i međunarodne arbitraže.

Stoga, postoji ozbiljna šansa da društvo iz Srbije ugovori sa stranim partnerom u mnogobrojnim sektorima englesko pravo kao merodavno za ugovor. Koji su razlozi popularnosti engleskog prava? Tri najvažnija razloga su globalno širenje engleskom “common law” pravnog sistema, orijentisanost prava ka privrednim subjektima i dobro razvijeni renomirani mehanizmi za rešavanje sporova.

Partner srpskom društvu može biti poslovni subjekt koji je registrovan u jurisdikciji common law. Anglosaksonsko pravo se “izvozi” širom sveta zahvaljujući Britanskoj Imperiji i kasnijem Komonveltu i ovo pravo služi kao osnova za pravne sisteme u oko 80 zemalja širom sveta. Ovo uključuje neke države koje su važne u privrednom svetu, osim Velike Britanije, Sjedinjene Američke Države, Kanada, Australija, Singapur, Hong Kong, ali takođe i Kipar, Indija, Kajmanska ostrva i Irska (u kojoj se nalazi sedište Google Europe).

Pored činjenice da pravo u ovim državamo nije unificirano i da se vremenom prave razlike u odnosu na englesko ugovorno pravo, osnovni principi i specifična pravila ostaju nepromenjena, naročiot imajući u vidu da sudije vode računa o razvoju prava i drugim uticajnim pravnim sistemima.

Zatim, englesko ugovorno pravo je često izabrano između ugovornih strana koje ne dolaze iz navedenih jurisdikcija.

Razlog tome su materijalne vrednosti engleskog prava, a naročito ugovornog prava. Englesko ugovorno pravo se smatra transparentnim i predvidljivim, a takođe se brzo prilagođava okolnostima imajući u vidu da se zasniva na principu precedenata.

U osnovi, sudije kreiraju pravo svojim odlukama i u boljoj su poziciji da se prilagode novim događajima u svetu privrede (poput digitalizacije, veštačke inteligencije, kriptovaluta) nego što je to u mogućnosti zakonodavac.

Bez obzira što sada postoje brojni propisi koji uređuju englesko pravo, oni su često zasnovani na slučajevima iz prakse, koji su razvijeni od strane sudova.

Osim toga, u velikoj meri sudovi zadržavaju pravo da intervenišu primenjujući pravo u najboljem interesu privrede.

Brojni materijalni pravni principi ovo potvrđuju. Načelno, englesko ugovorno pravo daje snažan naglasak na slobodu ugovaranja i autonomiju ugovornih strana.

Glavni vodič sudijama su namere ugovornih strana i nastojanje da rezultat bude predvidiv.

Nema opšteg principa postupanja u dobroj veri u ugovornom pravu koji može uticati na predvidivost, već se više primenjuju dobro razvijene doktrine koje pokrivaju konkretne situacije.

Osim toga, promenjene okonosti, osim u slučaju više sile, obično nisu razlog za izmenu ugovornih namera, osim u slučaju da ispunjenje ugovora postane zaista nemoguće.

Na kraju, principi računjanja štete su dobro razvijeni, a englesko pravo na jednostavan način daje mogućnost za ograničenje odgovornosti stranaka i za uvođenje odredaba koje se tiču tzv. “liquidated damages”.

Zatim, izbor engleskog ugovornog prava je često prirodno praćeno klauzulom o rešavanju sporova pred engelskim sudovima ili arbitražom u Londonu.

Engleski privredni sudovi i arbitražne institucije (naročito London Court of International Arbitration – LCIA) su efikasni, nezavisni i otvoreni za potrebe privrede, kako domaće, tako i inostrane.

Prema poslednjim podacima preko 70% obima posla Privrednog suda u London uključuje međunarodne stranke bez bilo kakve veze sa Velikom Britanijom. Isto važi i za LCIA, oko 80% aribtraža uključuju inostrane stranke, a oko polovine sporova se tiče samo inostranih subjekata.

Zaključujemo da englesko ugovorno pravo poseduje brojne prednosti koje ga čine popularnim izborom za regulisanje međunarodnih transakcija.

U isto vreme, ovo zahteva poznavanje osnovnih postulata i mogućih problema. Postoje brojne razlike u odnosu na srpsko pravo i na ono što pravnici iz kontinentalnih sistema i privrede mogu očekivati. Ove razlike će biti obrađene u narednim AKT člancima.

Bankabilnost ugovora u energetici

Energetski projekti zahtevaju visoke investicije i uglavnom podrazumevaju viši procenat ucešća investicije od strane finansijskih institucija – 70-80%. Stoga je važno da ugovori koje nosilac projekta zaključuje budu „bankabilni“, odnosno prihvatljivi za davaoca kredita. Prilikom ocene projekta, cene se projekcije budućih prihoda, ali i rizici koji mogu uticati na razvoj projekta.

Da bi projekat bio bankabilan, neophodno je da razvojna društva ugovaraju izvođenje radova i pružanje usluga od strane iskusnih dobavljača, da se rizik prenese u razumnoj meri putem ugovora na treća lica i da se projekat osigura od mogućih rizika (ugovaranjem odgovarajuće polise osiguranja).

Bankabilni ugovori su takvi ugovori koji predviđaju podelu rizika tokom razvoja projekta između tzv. „developera“ i izvođača radova – „contractor“.

Naročito je važno u kojoj meri izvođač radova ima pravo da zahteva dodatne naknade i troškove za svoj rad, produžetak rokova za završetak posla.

Načelno, kada finansirajuća institucija vidi rizike u ovom delu, biće potrebno više sopstvenih sredstava („equity) od strane razvojne kompanije za finansiranje.

Rizici koje je potrebno umanjiti ili eliminisati tokom razvoja projekta su primera radi: rizik tokom izvođenja građevinskih radova i isporuke tehnologije, operativni rizici u fazi eksploatacije, mogućnost nastupanja više sile, promene vremenskih uslova, promene u regulativi, socijalni rizici, kursne razlike.

Kod ugovornih odredaba treba voditi računa o fiksnim rokovima i cenama, garancije za izvršenje posla, naknada štete u slučaju kašnjenja i neispunjenja ugovora, limiti odgovornosti izvođača radova.

Ivan Todorović

Podnošenje tzv.“Submarine“ prijava žigova

Prijave žigova se u većini zemalja objavljuju odmah po njihovom podnošenju. Stoga, subjekat koji podnosi prijavu može „odati“ svoje poslovne namere konkurenciji.

Pored samog znaka koji se štiti (verbalni /grafički) podnosilac prijave treba da opiše i robu ili uslugu koju će štititi žigom, stoga ovo mogu biti informacije koje budući nosilac žiga može želeti da zadrži još neko vreme za sebe, pre nego što novi proizvod ili usluga budu ponuđeni tržištu.

Na drugoj strani, postoji potreba da se žig prijavi ranije, a ne neposredno pred izlaska robe/usluge na tržište, jer postoji mogućnost da neko drugi podnese prijavu žiga koja bi bila ista ili slična željenom žigu.

Ovo je razlog za prijavu tzv. „Submarine“ žigova, pod kojim se u američkoj praksi podrazumeva strategija podnošenja žigova u submarine jurisdikcijama koje ne objavljuju prijave žiga odmah (Honduras, Jamaica, Liechtenstein, Mauritius).

Prijavom žiga u ovakvim zemljama, stiče se pravo prioriteta, pa u narednih šest meseci kompanija može podneti prijavu žiga u Sjedinjenim američkim državama zadržavajući prioritet ranije prijave u tzv. submarine jurisdikcijama.

Zaštita baza podataka

Baze podataka se štite Zakonom o autorskim i srodnim pravima, kao i u legislativi EU, u vidu sui generis pravo. Ovim se ne dira u eventualna autorska prava koja postoje u samom sadržaju koji čini baza podataka.

Baza podataka je zbirka podataka, autorskih dela ili drugih materijala, koja je uređena na sistematičan ili metodičan način, a baza može biti dostupna elektronskim ili drugim putem.

Dakle, reč je o zbirci koja sadrži autorska dela ili podatke koji ne predstavljaju autorsko delo u smislu zakona.

Pod bazom podataka se smatra zbirka nezavisnih materijala, koji nisu u interakciji među sobom.

Ovo praktično znači baze podataka nije recimo filmsko delo koje uključuje više autorskih dela (scenario, muzika itd) u interakciji.

Pod zahtevom da baza mora biti uređena na sistematičan ili metodičan način treba razumeti sledeće.

Ako su materijali nasumično uneti u zbirku, tada nije reč o bazi podataka u smislu zakona.

Kada je način uređivanja podataka van same baze, tada takođe nisu ispunjeni uslovi da postoji baza podataka – npr. internet pretraživači.

Kod ovih pretraživača nema sistematične organizacije podataka unutar baze, već izvan nje – sistematičnost ima eksterni karakter. Međutim, ovo ne znači da se konkretne internet stranice ne mogu smatrati bazama podataka, ako ispunjavaju zakonske uslove.

Kontakt:

advokat Ivan Todorović

itodorovic@akt.rs

Povreda autorskog prava kod programskih kodova

Software je u našoj zemlji i u zemljama sa kontinentalnom tradicijom zaštićen autorskim pravima. Pod samim predmetom zaštite se podrazumeva i source kod i objektni kod.

Da bi se dokazalo da postoji kršenje autorskih prava putem kopiranja tuđih kodova potrebno je da postoji kopiranje tuđeg koda, što se u konkretnom slučaju može dokazati delovima kodova, ukazivanjem na identične greške, slične naslove itd.

Osim postojanja kopiranja treba dokazati da je ono učinjeno u odnosu na kvalitativno važan deo programskog koda.

Međutim, moguće je da postoji povreda autorskog prava i kada nema doslovnog kopiranja koda, ali je iskorišćena struktura tuđeg programskog koda ili je recimo kod preveden u drugi programski jezik.

Kada je reč o softwaru za koji je obezbeđena licenca, postavlja se pitanje da li korisnik može vršiti promene na programskog kodu.
Povredom autorskih prava na software-u se ne mora smatrati recimo manja adaptacija programa radi zadovoljenja konkretnih potreba korisnika (osim ako je to isključeno ugovoromo licence) ili otklanjanje grešaka u kodu.

Ukoliko imate bilo kakvih pitanja i dilema ili smatrate da postoji kršenje autorskih prava putem kopiranja vašeg koda, mošete kontaktirati našu advakatsku kancelariju za sve neophodne informacije i savete.

Cloud and confidential info

Cloud computing je u poslednje vreme sve zastupljeniji način čuvanja podataka, međutim, postavlja se pitanje odnosa između obaveze čuvanja poverljivih informacija i pohranjivanja podataka na cloud-u.

Naime, često se u ugovornim odnosima predvidi da su ugovorne strana u obavezi čuvanja poverljivih informacija koje razmenjuju tokom saradnje. Ovakve odredbe su predviđene u posebnim tzv. NDA ugovorima ili u okviru ugovora koji detaljnije uređuju predmet saradnje ugovornih strana. Da li se čuvanjem podataka u cloud-u može dovesti u pitanje obaveza zaštite poverljivih informacija?

Osim toga, da li treba izbegavati pohranjivanje podataka koji spadaju u oblasti intelektualne svojine, primera radi know-how, podatke o patentima za koje još nije podneta prijava, programerski kodovi na cloud-u?

Cloud se često koristi ne samo pristupom preko računara, već i preko mobilnog telefona i tableta, što povećava moguće rizike od krađe podataka.Cloud podrazumeva da se podaci čuvaju na serverima na raznim lokacijama u svetu i korisnik često i ne zna gde se serveri zaista i nalaze. Osim toga, korisnik nema mogućnosti da sam proveri na koji način se ti podaci čuvaju i ko ima pristup i da li je došlo do zloupotrebe. Odnosi između korisnika i pružaoca cloud usluga se regulišu ugovorima i opštim uslovima koji važe kod pružaoca usluga (Terms of use).

U slučaju da ova pitanja nisu regulisana posebnim ugovorima između ugovornih strana, treba smatrati najpre da je lice koje pohranjuje podatke dužno da sprovodi mere zaštite koje koristi u pogledu sopstvenih poverljivih informacija, tj. da proveri i mehanizme koje koriste konkretni pružaoci cloud usluga. Imajući u vidu osetljivost poverljivih informacija, treba uvek imati u vidu potencijalne rizike od cloud storage usluga.