POSTUPAK PRED KOŠARKAŠKIM TRIBUNALOM (BAT)

Postupak pred Košarkaškim Arbitražnim Tribunalom je uređen BAT pravilima arbitraže i ono što ga u najkraćem izdvaja od ostalih sudskih postupaka jesu pravila o jednom izabranom arbitru, rešavanje sporova po principu ex aequo et bono, izostanak saslušanja stranaka, ograničen broj podnesaka tokom postupka, kraći rokovi i druga pravila čiji je neposredni cilj skraćivanje i brže i efikasnije rešavanje sporova.

Jedno od najbitnijih pitanja vezano za postupak pred Košarkaškim Arbitražnim Tribunalom jeste koja se pravila primenjuju tokom samog postupka. Predviđena je primena Arbitražnih pravila BAT-a, a za ostala pitanja koja nisu regulisana ovim pravilima shodno će se primeniti odredbe 12. Poglavlja Švajcarskog federalnog zakona o međunarodnom privatnom pravu, nezavisno od prebivališta ili boravišta stranaka u sporu.

Početak postupka

Inicijalni akt kojim se otpočinje sam postupak je ZAHTEV ZA ARBITRAŽU uz koji se plaća nepovratna taksa, u skladu sa tabelom koja se nalazi na sajtu Međunarodne košarkaške federacije (FIBA), a čije neizmirivanje dovodi do procesne posledice u vidu povlačenja zahteva za arbitražu.

Popunjeni zahtev sa uplaćenom taksom prima Sekretarijat BAT-a koji proverava urednost i pravilnost samog zahteva, i isti, pod uslovom da je uredan, prosleđuje Predsedniku BAT-a . Predsednik BAT-a ima dužnost da proveri dve stavke prilikom prijema zahteva za arbitražu: 1) postojanje BAT arbitražne klauzule ugovora iz koja predstavlja i osnov postupanja tribunala 2) odgovarajući predmet arbitraže u skladu sa BAT arbitražnim pravilima odnosno arbitrabilnost spora.

ZAHTEV ZA ARBITRAŽU mora sadržati sledeće:

1. imena stranaka
2. adrese stranaka
3. telefon
4. email adrese obe stranke ili njihovih zastupnika
5. iznošenje činjeničnog stanja i pravnih odredaba
6. zahtev podnosioca za rešavanjem spora
7. kopija ugovora koji sadrži BAT arbitražnu klauzulu
8. svi dokazi u pisanoj formi na koje će se pozivati podnosilac
9. svaki zahtev za saslušanje ili ispitivanje svedoka

ODGOVOR NA ZAHTEV ZA ARBITRAŽU sadrži sledeće elemente:

1. imena stranke
2. adrese stranke
3. svi protiv-tužbeni zahtevi
4. prigovor o nenadležnosti
5. svi pisani dokazi
6. izjavu o svim činjenicama i pravnim argumentima
7. svi zahtevi o zahtevanju saslušanja i ispitivanju svedoka

Napomena: Prigovor o nenadležnosti se može najkasnije istaći u odgovoru na zahtev za arbitražu.

Nakon podnošenja zahteva za arbitražu i odgovora suprotne strane na podneti zahtev dalji tok postupka vodi arbitar tribunala. On određuje tok postupka i usmerava njegov dalji tok svojim radnjama.

Praksa je da se sporovi uglavnom rešavaju posle prva dva pismena a ukoliko priroda spora zahteva dodatne radnje, arbitar ima ovlašćenje da odredi sprovođenje dodatne neophodne radnje radi rešavanja spora.

Arbitri imaju mogućnost predlaganja mirenja odnosno poravnanja među strankama. Poravnanje mogu predložiti i same stranke te je tada uloga arbitra pomaganje i usmeravanje ka tom cilju, zadržavajući nezavisnost i nepristrasnost koja je dužnost arbitra tokom trajanja celog postupka pred tribunalom.

Ukoliko se ne postigne poravnanje, a stranke su istakle sve činjenice i pravne argumente, i ukoliko su sva pitanja dovoljno razjašnjena, arbitar poziva stranke da podnesu izveštaj o troškovima postupka.

Važno pitanje koje se postavlja jeste po kojem pravu arbitar odlučuje ? Koje pravo je merodavno u rešavanju sporova pred arbitražnim tribunalom? Najčešće arbitri odlučuju po principu ex aequo et bono odnosno po principu pravičnosti, osim u slučajevima kada su stranke striktno ugovorile merodavno pravo.

Arbitri posle sprovedenog postupka donosi pisanu odluku koja može biti sa obrazloženjem ili bez obrazloženja, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora. (ukoliko vrednost ne prelazi iznos od 100.000 evra odluka se donosi bez obrazloženja). O donošenju odluke stranke obaveštava sekretar BAT-a. Odluke arbitražnog tribunala su konačne i izvršne i imaju status res iudicata odnosno status presuđene stvari.

Vasilije Guculj

STRUČNO OSPOSOBLJAVANJE I USAVRŠAVANJE ZAPOSLENIH KOD POSLODAVCA – NE SAMO PRAVO, VEĆ I OBAVEZA ZAPOSLENIH

Moderne tehnologije i razvoj društva dovode do stalnih potreba poslodavaca da unapređuju svoj rad kako bi održali svoje poslovanje i konkurentnost. Kao posledica se prirodno nameće potreba za stalnim ulaganjem u znanja i veštine zaposlenih. Zakon o radu ne uređuje ovaj važan segment detaljno, već se daje autonomija poslodavcu da svojim opštim aktom bliže uredi ovo pitanje, kao i da sam izvrši procenu kada postoji potreba, na koji način će organizovati osposobljavanje i usavršavanje, vreme koje je potrebno i koji zaposleni će pohađati dodatne edukacije.

Obezbeđivanje usavršavanja i stručnog osposobljavanja zaposlenih je dužnost svakog poslodavca kada to zahtevaju potrebe procesa rada, kada se uvodi novi sistem rada ili menja organizacija rada. Za zaposlenog nije samo pravo, već i dužnost da se u toku svog rada usavršava kako bi mogao da odgovori radnim zadacima.

U slučaju odbijanja zaposleni neće imati sva potrebna znanja i sposobnosti da radi na svom radnom mestu niti će moći da odgovori radnim zadacima, što može rezultirati otkazom ugovora o radu od strane poslodavca.

Sa druge strane, ukoliko zaposleni sam pokrene inicijativu za pohađanjem neke obuke ili kursa, poslodavac nije u obavezi da udovolji svakom zahtevu, već će sam proceniti da li postoji potreba za tim. Pri izboru zaposlenih koji će pohađati dodatne obuke i kurseve, poslodavac mora voditi računa da ne diskriminiše zaposlene.

Zakon izričito predviđa zabranu diskriminacije u odnosu na obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje.

Edukacije, seminari, kursevi mogu se organizovati van radnog vremena zaposlenog.

Iako će zaposleni imati benefite od usavršavanja i dodatnog osposobljavanja, ipak slobodno vreme zaposlenog se ograničava ukoliko van radnog vremena mora da pohađa dodatne obuke.

Vreme koje se provede van radnog vremena zaposlenog, radi osposobljavanja i stručnog usavršavanja, ne može se smatrati prekovremenim radom, niti može predstavljati osnov za isplatu uvećane zarade.

Prekovremeni rad podrazumeva rad duži od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.

Pohađanje obuke i dodatno usavršavanje ne podrazumeva ovu vrstu rada, čak i kada se obavlja van radnog vremena.
Iako osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih sprovodi poslodavac zarad svojih potreba i boljeg poslovanja, zaposlenom ostaju sva stečena znanja i veštine, kao i sertifikati i licence.

Autor: Milana Milojević

INTERES KOD OSIGURANJA

Osigurani interes i njegovo postojanje je uslov bez kog ne može postojati ugovor o osiguranju. Osigurani interes se upravo ispoljava u slučaju nastanka osiguranog slučaja odnosno nastanka monetarnog gubitka u slučaju oštećenja, gubitka ili drugih vidova štete na osiguranom dobru. Kada nastane osigurani slučaj osiguranik trpi određene monetarne gubitke i tu se ogleda njegov interes da zaključi ugovor o osiguranju.

U pravnoj teoriji su podeljena mišljenja da li je osigurani interes isključivo ekonomski pojam ili postoji i van monetarnih gubitaka? Primer koji francuski teoretičari navode jeste osiguranje imovine gde se ispoljava čisto imovinski interes, monetarno merljiv dok kod ugovor o osiguranju u korist trećeg se ispoljava afekcioni interes, odnosno moralni interes da korisnik osiguranja ostvari prava iz ugovora.

Interes se može najlakše prikazati u osiguranju imovine, na primer osiguranje domaćinstva koje mnoge osiguravajuće kuće nude upravo se sastoji od interesa osiguranika koji je vlasnik nepokretnosti da nadoknadi monetarni gubitak usled provale, poplave, požara i ostalih osiguranih slučajeva. Nedopušteno bi bilo na primer da osigurate kuću svog komšije, jer bi taj slučaj predstavljao nedopušteni interes, moralni hazard. Upravo u tom slučaju vi biste imali interes da oštetite kuću svog komšije kako bi vam bila isplaćena premija koja ne bi imala odštetni karakter već bi na njoj zaradili, što je u suprotnošću sa pravnom prirodom ugovora o osiguranju.

Interesi koji se mogu štiti ugovorom o osiguranju su različiti. Postoje interesi vlasnika osiguranih stvari, interesi pružaoca usluga, interesi poverilaca kao što su na primer banke prilikom davanja stambenih kredita i ostale vrste interesa koje pravni sistem dozvoljava. Nedozvoljeni interesi bi bili na primer interesi koji nisu vezani za obeštećenje osiguranika, već se sastoje u nameri zarađivanja, te bi u tom slučaju ugovori o osiguranju predstavljali i jedan vid igara na sreću, što pravni sistem nedozvoljava.
Interes kod ugovora o osiguranju predstavlja neizostavan element ugovaranja i bez njega ugovor o osiguranju ne može ni nastati.

Autor: Marko Petković

PRAVILNIK O OBRASCIMA U SISTEMU ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Poslodavac ne mora da zna šifru bolesti zaposlenog

Ministarstvo zdravlja donelo je Pravilnik o obrascima u sistemu zdravstvene zaštite („Sl. glasnik RS“, br. 31/2021), koji je počeo sa primenom u aprilu ove godine. Prema ovom pravilniku, poslodavac više ne mora da zna zbog koje bolesti je zaposleni na bolovanju, odnosno obrazac o privremenoj sprečenosti za rad ne treba da sadrži šifru bolesti.

Razlog za donošenje ovakvog pravilnika je obezbeđivanje veće zaštite podataka o ličnosti jer podaci o šifri bolesti zaposlenog predstavljaju preveliko zadiranje u privatnost građana. Imajući u vidu da je šifarnik bolesti javno dostupan, poslodavac veoma lako može dobiti informacije o vrsti bolesti zaposlenog, koje su poverljive prirode. Uostalom, te informacije poslodavcu nisu ni potrebne jer je dovoljno da bude obavešten o postojanju privremene sprečenosti kao i o periodu u kom će zaposleni biti odsutan sa posla.

Osnovni cilj novog pravilnika jeste da obezbedi da u komunikaciji između zaposlenog, poslodavca i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), poverljive informacije ne dolaze do lica kojima nisu neophodne. Tako bi u izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad trebalo da se upisuju uopšteniji razlozi odsustva, bez navođenja tačne šifre bolesti, koja je do sada bila njegov obavezni elemenat.

Sadržinu novog obrasca, između ostalog, treba da čine podaci o danima privremene sprečenosti za rad (prvi i poslednji dan, kao i ukupan broj radnih dana privremene sprečenosti). Kada je reč o samom uzroku sprečenosti, pravilnik predviđa sledeće kategorije: bolest, mera obavezne izolacije, pratilac, bolest ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće, davalac organa, ćelija i tkiva, povreda na radu, povreda van rada, profesionalna bolest, nega deteta do tri godine, nega deteta preko tri godine, nega drugog obolelog člana, nega deteta do 18 godina i porodiljsko odsustvo. Obrazac takođe treba da sadrži podatke o tome da li je bolest ili povredu prouzrokovalo treće lice i da li je u pitanju recidiv.

Iako je ovaj pravilnik stupio na snagu, zbog neusaglašenosti propisa dešava se da RFZO ne uvaži izveštaj o sprečenosti za rad ako ne sadrži šifru bolesti. Jedno od potencijalnih rešenja za prevazilaženje ove neusklađenosti bilo bi uspostavljanje direktne komunikacije između doma zdravlja i RFZO, bez upoznavanja poslodavca sa poverljivim podacima.

Međutim, postoje slučajevi kada je zaposleni dužan da kaže poslodavcu od čega boluje. To su situacije kada bi određeno zdravstveno stanje zaposlenog moglo da predstavlja opasnost za zdravlje drugih lica, te je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svemu što bi moglo da utiče na bezbednost i zdravlje ostalih zaposlenih.

Iz dosadašnje prakse izvodi se zaključak da je potrebno usklađivanje propisa iz oblasti zdravstvene zaštite kao i propisa o zaštiti podataka o ličnosti kako bi novi pravilnik počeo da se primenjuje bez stvaranja komplikacija i dodatnih obaveza, kako za zaposlenog i poslodavca tako i za ceo sistem zdravstvene zaštite.

VANSUDSKO REŠAVANJE POTROŠAČKIH SPOROVA

Novim zakonom o Zaštiti potrošača se uvodi poseban postupak za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, koji će sprovoditi posebna tela kao posrednici. Namera je da se potrošački sporovi rešavaju brže i efikasnije. Prema članu 151. novog zakona, potrošač ima pravo da se njegov spor reši van suda, ukoliko je prethodno izjavio prigovor ili reklamaciju trgovcu. U takvom slučaju, trgovac je u obavezi da učestvuje u postupku pred telom za rešavanje potrošačkih sporova, ako je potrošač podneo predlog za takvo rešavanje u roku od godinu dana počev od dana podnošenja reklamacije trgovcu.

Prema Zakonu o zaštiti potrošača telo za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova je fizičko lice koje se bavi posredovanjem i upisano je u registar tela koji se vodi pred ministarstvom. Da bi neko lice moglo da se uopšte bavi posredovanjem u rešavanju sporova, ono treba da ispuni sledeće uslove: 1) da je poslovno sposobno, 2) da ima državljanstvo Republike Srbije, 3) da je završilo osnovnu obuku za posrednika, 4) da ima visoku stručnu spremu, 5) da nije osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora za krivično delo koje ga čini nedostojnim za poziv posrednika, 6) da ima dozvolu za posredovanje, 7) da je upisano u registar posrednika. Pored ovih uslova, zakonom je predviđeno da telo (posrednik) treba da bude diplomirani pravnik, sa najmanje dve godine iskustva u građanskopravnoj materiji i treba da bude upisano u listu tela pred Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija.

Postupak se inicira predlogom potrošača koji se dostavlja Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija putem pošte ili elektronskim putem. Predlog sadrži pored opštih podataka o ličnosti potrošača i trgovca, podatke o predmetu spora, opis činjeničnog stanja, odgovarajuće dokaze, predlog potrošača o ishodu spora, izjavu da je potrošač prethodno izjavio reklamaciju ili prigovor trgovcu, izjavu da spor nije rešen sudskim putem, pred arbitražom ili u nekom drugom postupku, opredeljenje na koji način se želi voditi spor – neposredno ili elektronskim putem, datum i potpis potrošača.

Nakon prijema predloga potrošača, Ministarstvo ga prosleđuje telu koje je po mestu obavljanja delatnosti najbliže mestu prebivališta potrošača ili nekom drugom telu za koje Ministarstva smatra da će spor rešiti na najefikasniji ili najcelishodniji način. Ako je predlog uredan i nije odbačen iz navedenih razloga, telo dalje dostavlja predlog trgovcu, koji ima rok od 15 dana od dana dostavljanja predloga da se izjasni o njemu, odnosno da prihvati predlog ili da ga ospori. Trgovac treba da navede činjenice i da dostavi dokaze u svoju odbranu.

Postupak se može rešiti zaključenjem sporazuma o predmetu spora, koji se u pisanom vidu zaključuje između potrošača i trgovca. Sadržinu sporazuma određuju same stranke, a telo ga prosleđuje strankama i Ministarstvu. Sporazum može imati i snagu izvršne isprave pod uslovom da 1) sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac po osnovu tog sporazuma o dospelosti potraživanja može pokrenuti izvršni postupak i 2) da je sporazum potpisan od strane stranaka u sporu u postupku vansudskog rešavanja potrošačkog spora i od strane tela. Imajući u vidu da sporazum pod ovim uslovima ispunjava uslove da se smatra izvršnom ispravom, to u samom sporazumu treba jasno da bude definisana obaveza dužnika i rok dospelosti, kako bi sporazum bio izvršiv, odnosno sprovodljiv u praksi. U slučaju da sporazum ne ispunjava ove navedene uslove, on nema dejstvo izvršne isprave, ali ima dejstvo pravno obavezujućeg ugovora

Postupak se može okončati i preporukom o načinu rešavanja nastalog spora. U ovom slučaju, stranke se nisu sporazumele o načinu rešavanja spora, a telo može dati svoju pisanu preporuku sa obrazloženjem i dostaviti je strankama u postupku. Na ovaj način se pruža prilika da telo da i svoje mišljenje o osnovanosti zahteva potrošača i mogućem načinu mirnog, odnosno vansudskog rešenja spora. Preporuka nije obavezujuća sa stranke, ako ona ne bude prihvaćena, potrošaču ostaje mogućnost vođenja sudskog postupka radi zaštite prava.

DIREKTNO OGLAŠAVANJE I REGISTAR „NE ZOVI“

Predlogom novog Zakona o zaštiti potrošača su nam stigle brojne novine, jedna od njih je i uspostavljanje registra potrošača „Ne zovi“.

Cilj registra je da se potrošači zaštite od direktnog marketinga trgovaca, to jeste da se smanji invazija poziva koje trgovci čine kako bi nudili različite proizvode potrošačima koji to ne žele.

Zakon je predvideo da će se registar voditi pri regulatornom telu nadležnom za elektronske komunikacije, što danas spada u nadležnost RATEL-a (Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge).

Registar će sadržati podatke o ličnosti kao što su ime i prezime, broj telefona, JMBG i informacije da ili su i dalje na snazi ili opozvane prethodne saglasnosti za prijem poziva i/ili poruka u okviru promocije i/ili prodaje telefonom.

Postavlja se odmah logično pitanje šta će biti sa javno dostupnim JMBG građana da li je opravdana svrha prikupljanja ovog podatka o ličnosti?

Zakonodavac je predlogom Zakona o zaštiti potrošača predvideo da će registar biti javan u delu koji se odnosi na brojeve telefona, datum upisa u registar i podatak da li su i dalje na snazi ili su opozvane saglasnosti potrošača da bude subjekt direktnog marketinga.

Potrošači su ovim registrom dobili novi nivo zaštite a trgovci novu obavezu.

Obaveza trgovca će se sastojati u tome što će pre svakog direktnog oglašavanja morati da provere za konkretnog potrošača da li je upisan u registar i da li je tim upisom zabranio da se kontaktira u komercijalne svrhe, odnosno da li je prodavcu upisom stavio do znanja „Ne zovi“.

Za sada ne postoji vremenski okvir u kome će se sprovesti formiranje ovakvog jednog registra tako da očekujemo njegovu primenu u narednom periodu po usvajanju zakona.

Autor: Marko Petković