NOVINE U STEČAJNOM PRAVU EVROPSKE UNIJE

Komisija Evropske unije je pokrenula inicijativu za harmonizaciju stečajnih propisa zemalja članica, sa ciljem da se donese odgovrajući akt u drugom kvartalu 2022. godine, koji bi bio u formi preporuke (Recommendation) ili Direktive.

Osnovna ideja ovakve inicijative je smanjivanje razlika u nacionalnim zakonima koji regulišu stečajno pravo.

Inicijativa se odnosi na korporativne subjekte, dok ona ne pokriva oblast stečaja banaka.

Inicijativa treba da uzme u obzir interese raznolikih grupa, poput finansijskog sektora, dobavljača, zaposlenih, javnih interesa.

Cilj harmonizacije stečajnih propisa je predvidljivije poslovanje, otklanjanje prepreka za investicije koje prevazilaze granice zemalja članica (cross border investment) i kao poseban cilj se navodi i očuvanje vrednosti subjekata u stečajnom postupku, što posledično treba da rezultira većom naplatom potraživanja poverilaca.

U nacionalnim propisima postoje značajne razlike u pogledu testa insolventnosti, troškova stečajnog postupka, moratorijumu, zapošljavanju tokom stečajnog postupka, sredstava obezbeđenja poverilaca i kod drugih pitanja.

Javna rasprava o inicijativi će trajati do 26. marta 2021. godine.

PREDLAGANJE PLANA REORGANIZACIJE U SKLADU SA NAČELOM SAVESNOSTI I POŠTENJA

Plan reorganizacije se u domaćoj praksi često predlaže protivno načelu savestnosti i poštenja. Zakon o stečaju predviđa da se reorganizacija sprovodi ako se njome obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja.

U domaćem pravu je predviđena obaveza postupanja u skladu sa načelom savesnosti i poštenja u zasnivanju prava i obaeza iz obligacionih odnosa. A u članu 13 Zakona o obligacionim odnosima je propisana zabrana zloupotrebe prava, koja se definiše kao vršenje pravo protivno cilju zbog kog je ono ustanovljeno.

Ove odredbe nemaju domašaj samo u sferi obligacionih odnosa, već ih treba primeniti na celokupan pravni sistem.

U reorganizaciji predlagač postupa savesno i pošteno ako predloži plan koji se može sprovesti, koji obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo i koji ima realnu ekonomsku osnovu.

Neki primeri nesavesnog postupanja prilikom predlaganja plana reorganizacije mogu nastati prilikom formiranja klasa poverilaca.

Razvrstavanje u klase treba da ima svoju pravnu i ekonomsku logičnost, jer se UPPR-om bitno zadire u prava poverilaca.

Takva nesavesnost može postojati i kod davanja mišljenja o izvodljivosti plana, kod uzastopnih reorganizacija.

Stoga, prilikom analize i usvajanja planova reorganizacije treba voditi računa i o ciljevima koji se planom imaju postići i da li se oni mogu smatrati zakonitim.

IZVODLJIVOST PLANA REORGANIZACIJE U STEČAJU

Zakon o stečaju propisuje kao obavezan element unapred priprmljenog plana reorganizacije (UPPR) dostavljanje izjave revizora ili licenciranog stečajnog upranvika da je predloženi plan izvodljiv. Izvoljivost kao preduslov za raspravu, glasanje, usvajanje i potvrdu UPPR-a je logičan zahtev, jer samo oni planovi koji mogu biti realizovani ispunjavaju uslov za potvrdu od strane suda.

Taj uslov podrazumeva da plan ne može predviđati obaveze koji nije moguće ispuniti. Subjekt reorganizacije mora imati adekvatan sopstveni kapital, a ako se sredstva pozajmljuju ili neko treće lice vrši dokapitalizaciju, neophodno je da za izmirenje dugovanja prema poveriocima bude dovoljno sredstava i da dužnik može održati ne samo tekući likvidnosti, već on mora namirivati sve obaveze prema planu reorganizacije.

Dužnik, osim toga, treba da ima rukovodstvo koji može sprovesti plan i koje je dovoljno kompetentno. Izvodljivost se najpre ceni od strane ekonomskih eksperata – reviziora, a zatim i od strane stečajnog suda. Stečajni dužnik treba da pokaže da će imati povoljne tokove novca u budućem periodu, ako dođe do usvajanje i sudske potvrde plana reorganizacije. Pri oceni da li plan predviđa realne osnove, potrebno je ispitate najpre poslovanje dužnika u prethodnom periodu, a istorijske uspehe treba uzimati samo kao relativan pojam.

Predlagač plana treba da dokaže da je plan izvodljiv, kako bi stečajni sud doneo odluku kojom se usvaja plan reorganizacije. Sud treba pri tome da ima aktivnu ulogu, jer je reč o suštinskom, najvažnijem preduslovu za realizaciju UPPR-a.

Ivan Todorović

Nastanak Ugovora u pravu Engleske – Pravni okvir

Nakon početne diskusije o važnosti engleskog ugovornog prava u međunarodnim transakcijama https://www.akt.rs/en/publication/english-contract-law-and-its-importance-for-international-commercial-transactions ovaj AKT članak će obraditi početnu temu – nastanak ugovora.

Cilj je da se predstavi opšti Pravni okvir za ključne uslove nastanka ugovora i da se obrazloži ukratko svaki od njih – sporazum, namera i usklađenost sa zahtevima forme. Ovaj tekst se odnosi na jedan od ključnih specifičnosti ugovornog prava Engleske – nastanak i tipovi ugovora.

Pravila nastanka ugovora u engleskom pravu su generična u pogledu primene na ugovorne strane poslovne subjekte, poslovne subjekte sa fizičkim licima i između fizičkih lica. Ova pravila su uglvanom formulisana putem sudske prakse common law.

Uopšteno, da bi nastali pravno važeći ugovori u engleskom pravu, treba da budu ispunjeni kumulativni uslovi:

– Dovoljno određeni i potpuni sporazum ugovornih strana u pogledu sadržine;

– Konsideracija – ekvivalentnost davanja (consideration) u okviru sporazuma, osim ako je ugovor u formi povelje;

– Namera strana da stvore pravni dnos;

– Usklađenost sa fomralnim zahtevima koje nameće legislative.

Ono što sledi su određene napomene u pogledu ovih uslova iz komercijalne perspektive.

Dovoljno određen i potpun sporazum

Sporazum u bilateralnim ugovorima je tradicionalno vezan za postojanje ponude jedne strane, koja se podudara sa identičnim prihvatom druge strane, iako ovde postoje stepen fleksibilnosti sudova Engleske, čak iako ponuda i prihvat ne mogu biti jasno identifikovani. U takvom slučaju, naročito u sferi privrede, potpisivanje ugovora sa određenim uslova je dovoljno.

Tokom pregovora, međutim, važno je da istaći da se činjenje protiv-ponude shvata kao gašenje inicijalne ponude jedne strane, tako da ta ponuda ne može više biti prihvaćena.

Ponude se mogu povući u svakom trenutku pre prihvata (osim u slučaju da je druga strana ponudila neku opciju da data ponuda i dalje može važiti) ili mogu prestati da važe pod uslovima predviđenim samom inicijalnom ponudom.

U svakom slučaju prihvat ponude i povlačenje ponude treba da budu dostavljeni drugoj strani, da bi se smatralo da je ta strana primila obaveštenje o tome.

Ova pravila se primenjuju i na moderna sredstva komunikacije (email), iako može postojati stepen nesigurnosti u pogledu pitanja kada se smatra da je druga strana “primila” email.

Na kraju, nije sva korespodencija koja podseća na ponudu u pravnom smislu okarakterisane kao ponude u engleskom pravu.

Najvažnije, izlaganje robe za prodaju, oglasi za prodaju robe i pozivi na ponudu su shvaćeni kao pozivi da pregovore u zaključenju ugovora, a ne poziv da se zaključi sam ugovor.

Namera da se uspostavi pravni odnosi

Da bi nastao ugovor, ugovorne strane treba da imaju nameru stvaranja pravnih obaveza. Ova namera služi kao filter između onih sporazuma za koje se planira da budu pravno (prinudno) sprovodivi i onih koji imaju socijalni kontekst ili tzv. “džentlmenski sporazumi”.

Okolnosti pod kojima ugovor nastaje svakako može uticati na tumačenje ove namere, ali postoji oboriva pretpostavka u engleskom pravu da ova namera (pravnog obavezivanja) ne postoji u ugovorima u porodičnom/društvenom kontekstu i ista takva oboriva pretpostavka da namera obavezivanja postoji u sferi privrede.

Takođe treba imati u vidu da u privrednom pravu, svaka diskusija i čak i nacrt ugovora, u kom je napomenuto izričito “subject to contract” nije pravno obavezujući, s ozbirom da takva napomena negira nameru pravnog obavezivanja sve dok ugovor ne bude zaključen.

Slično, dok sve ugovorne strane ne potpišu ugovor (ako je predviđen da to bude pisan ugovor), načelno se smatra da namera pravnog obavezivanja ne postoji.

Usklađenost sa formalnim uslovima

Opšte pravilo je da ugovori mogu biti zaključeni u svakoj formi – pisanoj, usmenoj ili putem ponašanja (uključujući njihove kombinacije) i da takođe mogu biti promenjeni u svakoj formi, bez obzira kako su ugovori inicijalno nastali.

Međutim, od ovog pravila postoje važni izuzeci.

Neki su uvedeni propisima, kao što je to slučaj kod ugovora o prodaji ili raspolaganju drugih prava u vezi sa zemljom ili kod ugovora o garanciji (kod ovih ugovora se traži da butu u pisanoj formi sa potpisima ugovornih strana).

Neki izuzeci su, međutim, uvedeni putem common law.

Nedavni primer je odluka Vrhovnog suda koja se ticala ugovora, gde su ugovorne strane izričito predvidele odredbu da se ugovor može promeniti samo u pisanoj formi (tzv. klauzula “no oral modification”), opšti princip slobode forme se derogira i svaka izmena mora biti u pisanoj formi, kako su to strane ugovorile.

Naredni članci će obrađivati temu kontroverzne teorije consideration u engleskom pravu.

Autor: Velimir Zivkovic

Analiza mera Ministarstva Finansija Republike Srbije

Advokatska kancelarija Todorović i partneri analizira predlog mera Ministarstva finansija Republike Srbije pod nazivom „Program ekonomskih mera za smanjivanje negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom virusa Kovid – 19 i podrušku privredi Srbije“.

Ministarstvo finansija Republike Srbije je predstavilo program koji obuhvata četiri seta mera.

Tri seta mera se odnosi na očuvanje privrednog sektora, dok se četvrti set mera odnosi na punoletna fizička lica.

Prva tri seta mera će se primenjivati samo na privredne subjekte koje nisu:

• Tokom vanrednog stanja umanjili broj zaposlenih za više od 10% (ne računajući zaposlene na određeno vreme kojima ugovor ističe tokom vanrednog stanja)

• Privremeno prekinuli poslovanje pre proglašenja vanrednog stanja, odnosno pre 15.03.2020. godine.

U daljem tekstu ćemo prikazati mere koje su će biti donete.

I Prvi set mera pretpostavlja u najvećem delu odlaganja plaćanja dospelih poreskih obaveza, uz kasniju otplatu na rate, najranije od početka 2021. godine.

• Odlaganje plaćanja poreza na zarade i doprinose za privatni sektor, tokom trajanja vanrednoga stanja, uz kasniju otplatu nastale obaveze u ratama sa početkom najaranije otplate od 2021. godine.

• Odlaganje plaćanja akontacija poreza na dobit u drugom kvartalu.

• Oslobađanje davalaca donacija od obaveze plaćanja PDV – a.

II Drugi set mera se odnosi se na direktna davanja preduzećima, isplatu pomoći u visini minimalne zarade za preduzetnike, mikro, mala i srednja preduzeća, odnosno subvencije 50% minimalne zarade velikim preduzećima, čiji zaposleni su poslati na prinudni odmor, zbog smanjenog obima poslovanja ili potpune obustave rada.

Direktna pomoć preduzetnicima koji se paušalno oporezuju i koji plaćaju porez na stvarni prihod, mikro, malim i srednjim preduzećima u privatnom sektoru – uplata pomoći u visini minimalca (za vreme trajanja vanrednog stanja), i za velika preduzeća uplata pomoći u visini 50% minimalca za zaposlene kojima je rešenjem utvrđen prestanak rada (član 116 i 117. Zakona o radu).

III Treći set mera se odnosi na očuvanje likvidnosti privrednih subjekata u uslovima ekonomske krize očekivane tokom i po okončanju vanredne situacije prouzrokovane pandemijom Kovid-19 virusa. Konkretno, program predviđa dve mere:

• program za dodelu kredita za održavanje likvidnosti i obrtnih sredstava za kompanije iz segmenta preduzetnika, mikro, malih i srednjih privrednih subjekata, poljoprivrednih gazdinstava i zadruga koji su registrovani u relevantnom registru preko Fonda za razvoj Republike Srbije;

• garantne šeme za podršku privredi u uslovima Kovid-19 krize za kredite za održavanje likvidnosti i obrtnih sredstava za kompanije iz segmenta preduzetnika, mikro, malih i srednjih privrednih subjekata, kao i poljoprivrednih gazdinstava preko komercijalnih banaka koje posluju u Republici Srbiji.

IV Četvrti set mera se odnosi na dodelu ditektne pomoći svim punoletnim građanima Republike Srbije u iznosu od 100 EUR.

Pomenute mere su u fazi usvajanja, njihovi uslovi i način primene nisu precizirani u ovom trenutku.

Njihovo usvajanje je najavljeno od strane Ministarstva finansija Republike Srbije u narednih 10 dana.

Detaljniji program možete videti na sledećem sajtu: https://www.mfin.gov.rs/.

Advokatska kancelarija Todorović i parntneri

Praćenje lokacije mobilnih telefona u cilju sprečavanja pandemije COVID-19

Podatak o lokaciji lica prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti i prema GPDR predstavlja podataka o ličnosti. Postavlja se pitanje da li nadležni organi smeju da obrađuju podatak o vašoj lokaciji u cilju sprovođenja mera sprečavanja COVID-19?

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u članu 40 uvodi jednu opštu odredbu koja se odnosi na ograničenja prava pojedinaca u pogledu zaštite podataka.

Naime zakonodavac može ograničiti prava pojedinca u slučaju zaštite javnog zdravlja ali samo ukoliko to ograničenje predstavlja neophodnu i srazmernu meru u demokratskom društvu.

Tumačenje termina neophodnosti i srazmernosti u demokratskom društvu je prepušteno praksi, koju Srbija u ovim situacijama nema.

Podatak o lokaciji osim što je regulisan pomenutim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti regulisan je i Zakonom o elektronskim komunikacijama.

Naime, članom 123 Zakona o elektronskim komunikacijama su predviđena pravila pod kojim podatak o lokaciji može da se obrađuje, a to su sledeća alternativna pravila : i) da se anonimizuje podatak o licu čija je lokacija u pitanju; ii) da se obezbedi pristanak lica za upotrebu lokacije.

Ova pravila su alternativno postavljena što znači da je dovoljan jedan od uslova da bude ispunjen da bi podatak mogao da se obrađuje. Bitno je takođe napomenuti da obradu podataka o lokaciji mogu vršiti samo ovlašćena lica operatera.

Sa jedne strane, postoji opšti propis koji reguliše zaštitu podataka o ličnosti a to je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, dok sa druge strane postoji poseban propis koji detaljno reguliše uslove obrade podataka o lokaciji a to je Zakon o elektronskim komunikacijama.

Primena opštih pravila iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti je vrlo ekstenzivno postavljena, uzimajući u obzir nepreciznu definiciju uvođenja mera ograničenja prava kada je to neophodno i srazmerno u demokratskom društvu dok je primena posebnog propisa Zakona o elektronskim komunikacijama u pogledu podatka o lokaciji postavila numerus clausus uslove pod kojim podataka o lokaciji može da se obrađuje i ko su lica koja obradu smeju da vrše.

Da li državni organi smeju da koriste našu lokaciju, tj. da prate individualna kretanja građana u svrhu očuvanja javnog zdravlja?

Odgovor na ovo pitanje je negativan ukoliko sagledamo zakonske propise i ukoliko primenimo pravno pravilo lex specialis derogat legi generali.

Državni organi bi mogli da bi zaštitili javno zdravlje da dobijaju od operatera izveštaje o koncentraciji mobilnih uređaja na određenim lokacijama (tzv. mobilnu kartografiju) i tako prate kretanja građana i na taj način spreče okupljanja ili druge vidove grupisanja ljudi.

Autor: Marko Petković